Према његовима речима, такав приступ му омогућава да се мало поиграва са властитим опусом и да покуша да успостави неку релаксирану дистанцу у односу на оно што је до сада радио. Тако је овај „свјетски мега цар и интергалактички гига император”, походио регионалне бине и, како каже, с таквим приступом „ослобођен је тешког бремена амбиције и сувишних очекивања”. Тврди да његов пратећи бенд није звучао усвираније још од времена короне и самим тим боља је интеракција с публиком.
Након концерата у Краљеву, Смедереву, Нишу, Бихаћу, Загребу, Ријеци, Бечу, Скопљу и Зрењанину, турнеја ће бити крунисана 24. децембра у београдској МТС дворани.
У сусрет овом традиционалном предновогодишњем концерту, попричали смо с овим мултидисциплинарним уметником. Како о турнеји, тако, између осталог, и о његовим тренутним преокупацијама.
Одржали сте низ концерата у последење време, и даље имате шта да кажете. Долази ли публика да слуша вашу музику или оно што говорите у интермецу?
– Верујем да је то у ствари неодвојива комбинација, као бибер и со. Само је важан прави однос. Било би вероватно досадно да је само једно од тога.
Једном раније кад смо се срели, ја вас ослових са „Један од три Брус Лија”, алудирајући на вашу прву групу, а ви рекосте: „Сва три!”. Реагујете духовитим опаскама муњевито, на страну што је то одраз несумњиве интелигенције, то је такорећи и ваш „трејд марк“, слажете ли се?
– Духовитост је ефикасан лек за фрустрацију изазвану вечним неразумевањем околине за укус и сензибилитет појединца, али и кад се појединац не налази у укусу и сензибилитету већине. Духовитост му ту дође као неки емоционални еарбег, да се не удара главом баш у зид, него у меко…
Нагиб Фазлић, Ранко Амадеус, Свјетски Мега Цар… мењали сте имена, али не и поетику. Држите се курса који сте задали себи. Је ли доследност скупа?
– Нисам сигуран. Кад кренете да плаћате рачуне од сопствене креације, онда постане тешко да се разлучи шта је доследност, а шта просто играње са сплетом околности.
Јесмо ли као друштво мрднули од времена вашег култног албума М-91, то јест вртимо ли се у истој трагикомичној причи коју сте одлично описали још пре више од 30 година?
– Не вртимо се, него ми се чини да смо прилично скренули, залутали, да нам се као друштву покварио морални компас, да више не можемо да видимо где је пут за добро, а где за зло. Његош каже: „Када главу раздробиш тијелу, у мукама умиру членови”. Верујем да је под главом подразумевао етику тадашњег времена и друштва у ком је живео… Са друге стране, етичке норме савременог друштва прилично су различите од ондашњих, али не примећујем да се у јавном простору нешто нарочито промовишу, а још мање да их се јавни посленици придржавају. Радије се злоупотребљавају средњовековне друштвене норме и намећу савременом човеку, што је збуњујуће и штетно. Можда грешим, али чини ми се кад друштво постане морално дезоријентисано, кад му размагнетишете компас који му је јасно показивао шта је добро, шта је зло, почиње деградација друштва у сваком смислу, па чак и у биолошком.
Сковали сте термин „турбо фолк”, а јесте ли знали, као и сваки пророк, шта нам доноси та музика?
– Не слажем се да је музика узроковала друштвене промене. Мислим да су тектонски друштвени поремећаји и деградација медија резултирали деградацијом популарне културе. Турбо фолк је последица, а не узрок.
Памти се и оно ваше лежерно извођење на харфи песме „Рачунајте на нас”. Ко је то требало да рачуна на нас тада, а ко сада?
– Ах, у питању је био троструко ироничан рукопис који се претворио у оксиморон, дуга прича. Вероватно ћу о томе имати читаво поглавље у мојим мемоарима.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању