Иако су и сам крај трећег филмског фестивала „Црвено море“ обележиле велике холивудске звезде које су за добар хонорар дошле да додају сјај манифестацији, ова смотра покретних слика је била много више од гламура. Било је лепо гледати их и слушати шта имају да кажу „оскаровци“ као што су Хали Бери, Едријен Броди или Гвинет Палтроу, затим јунаци акционих хитова као што су Џејсон Стетам („Транспортер“, од један до бесконачно), Хенри Голдинг („Змијске очи“) или Зое Салдана, америчка глумица која је играла у чак четири од десет филмова са највећом зарадом у историји („Аватар“, „Авенџерс“).
Оно што нас је заиста опчинило јесте одлично скројен концепт фестивала окренут првенствено Африци и Азији, али и најбољим остварењима остатка света. Наравно да је најважнији био такмичарски програм у коме се 17 остварења борило за неку од награда, али и све остале селекције су својим узбудљивим филмским причама допринеле да се за десет дана прода више од четрдесет хиљада улазница, а фестивал угости око шест хиљада учесника!
Били смо сведоци да саудијска публика много више пажње поклања својим причама, али и филмовима из арапских земаља, Индије и Јужне Кореје, него европским или америчким делима. Индијске и корејске звезде су звезде и у Саудијској Арабији. Чак се на конференацијама за штампу могло чути више учесника који ауторима из Кореје постављају питања на корејском језику! Научили су га гледајући корејске серије и слушајући корејску музику који освајају цео свет, али не и нас. За сада.
Крв из носа
И није се само гледало и причало на Црвеном мору, већ и трговало. Фестивалски центар, смештен у велелепни бескрајни хотел Риц-Карлтон, угостио је у неколико својих големих дворана, шармантно названих „Љубичица“, „Орхидеја“ (ради лакшег сналажења) такозвани Сук – односно место где се преговара, договара, купује и продаје. Тамо смо упознали и људе из компаније „Спектра“, симпатичне момке одевене у традиционалну арапску ношњу који су специјалисти за визуелне ефекте на филму. Један продуцент нам је касније рекао да су заиста добри у томе.
А оно што је још више запањујуће, ти момци су самоуки јер су претходно имали другачије каријере. Сви одреда су лекари! Један стоматолог, други хирург, и тако редом… и чим је пре пет година у Саудијској Арабији скинута забрана за рад биоскопа, после пуне три и по деценије, они су напустили своје болнице, окачили о клин беле мантиле и препустили се страсти која је дуго тињала у њима – филму. Учили су се на телевизији и Јутјубу и, ево, стигоше на велико биоскопско платно.
Исти је случај са многим младим и релативно младим људима у овој земљи – олако су напустили оно за шта су се школовали и јурнули ка донедавно забрањеном воћу, да дају одушка својој љубави према покретним сликама. На том Суку разговарало се о чак 248 филмских пројеката, а 44 су већ у току рада.
Многе од њих финансира управо фондација овог фестивала и једно од њене деце је и „Ферари“, најновије остварење чувеног америчког режисера Мајкла Мана које је приказано уочи доделе награда. Реч је о италијанској аутомобилској династији, њиховом успону и паду, у коме главне улоге тумаче Адам Драјвер и Пенелопа Круз. Одличан филм, чак и за оне који баш немају афинитет према спортским аутомобилима и тркама.
Свечана додела награда почела је доделом још једног посебног признања намењеног глумцима и њиховим целокупним каријерама. На почетку смотре добили су је Дајан Кругер (Немачка), Равнир Синг (Индија) и Андула ал Садан (Саудијска Арабија) стигла је и у руке Николаса Кејџа (САД) чији је најновији филм „Сценарио из снова“ приказан исте вечери.
– Откад сам као дете читао роман „Сирано де Бержерак“ у коме јунак великог носа из наслова књиге каже да му нос крвари и да личи на Црвено море, желео сам да посетим овај део света – рекао је, поред осталог, Николас кога је превеликим комплиментима најавио члан жирија, глумац Џоел Кинамон.
Убиство непослушне кћери
Жири, предвођен аустралијским редитељем Базом Лурманом, одлучио је да најбољи филм фестивала буде пакистански хорор „У пламену“, што је необичан, али добар избор. Могли би да кажемо да је толико добрих филмова било да бисмо комотно могли да дамо и седам равноправних првих награда, али одлука о једном најбољем је морала да буде донесена. Реч је о играном првенцу режисера Зарара Кана који је светску премијеру имао на Канском фестивалу овог пролећа. Главне јунакиње су мајка и ћерка које после смрти мужа односно оца имају проблем како да преживе у екстремно патријархалном друштву где породица без мушког предводника готово да није могућа. Притом, ћерку прогоне духови умрлих предака… Награду „Златна Јуср“ (женски облик мушког имена Јусри) примио је продуцент Шант Џоши, а редитељ је имао поруку за све ауторе који тврде да им недостају услови за рад:
– Свако ко добије било какав новац за снимање филма од неког института или фонда треба одмах да га искористи, а не да чека још. Ја сам од овог фестивала добио триста хиљада долара и видите да сам снимио филм за тај новац, који није готово ништа у светским размерама. Мој филм је коштао тако мало а стигли смо и до Кана и до представљања Пакистана на додели „Оскара“.
„Сребрна Јуср“ отишла је у Индију, за остварење „Драга Џаси“ режисера Тарсима Синга, рађено по истинитом догађају: Канађанка индијског порекла се из љубави удала за сиромашног радника упркос противљењу своје богате породице који су јој убрзо пресудили. У крви. Режисер је замолио представнике медија да догађај у радњи филма не описују као „убиство због части“:
– Нема ничег часног да убијете своју ћерку или сестру зато што је одлучила да се уда за човека из другог сталежа!
Чекајући Бекета
Палестински филм „Учитељ“ такође је добро прошао – освојио је две награде. Припала му је „Награда жирија“, а Салех Бакри је проглашен за најбољег глумца. Он игра учитеља из наслова филма и заправо је најбољи део овог остварења посвећеног трзавицама Израелаца и Палестинаца које су претходиле садашњем рату. Редитељка Фара Набулси је Енглескиња палестинског порекла и није могла да издржи, а да свој победнички говор не посвети израелској инвазији на Палестину која је у току.
– Не говорити о срамном уништавању Газе и геноциду који се дешава било би срамно – рекла је она, поред осталог. То је споменула и када је други пут изашла на бину да узме награду за одсутног Бакрија.
Такмичарски део фестивала завршен је рејв журком и храном у изобиљу, а више од ђаконија биле су занимљиве младе Саудијке које су у својим црним традиционалним одорама јуриле по башти хотела Риц-Карлтон добацујући се са колегама великим надуваним гуменим лоптама. Истовремено су испред бине неки шеици, или само младићи који тако изгледају, енергично играли и скакали уз ритмове које су нам задавала два ди-џеја са позорнице.
Сутрадан су се утисци резимирали, одржан је и јавни интервју са америчким глумцем Едријеном Бродијем, гледале су се репризе виђених филмова (за оне који су их пропустили), али и неке премијере, попут документарца „Присила“ о удовици Елвиса Прислија (у режији Софије Кополе) или сјајне игране драме Џејмса Марша „Прво плес“, о узбудљивом животу чувеног писца Семјуела Бекета.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Гети Имиџис