Био је април 1999. Нато је убијао и рушио на целом простору Србије. У априлу те године бомбе су падале на Београд, Нови Сад, Суботицу, Врање, Сомбор, Чачак, Ниш, Куршумлију… Односиле су у смрт децу, жене, старе…
Био је 14. април 2004, двадесет пет година касније. На бетонском испусту који окружује постоље споменика на београдском Ушћу седе четири младића. Топао, прави летњи дан. У мајцама кратких рукава, са лименкама пива у руци, уживали су на преподневном сунцу.
Пристали су да чују питање и евентуално одговоре, али не и на фотографисање. Имају двадесет и пет година. Рођени су када су ту, на неколико стотина метара од њих НАТО авиони гранатирали зграду „Ушће“.
– Знам шта је овај споменик – рече плавокоси. – То је због НАТО бомбардовања.
Нису знали како је споменик изгледао изворно. Знала је то дама која је на клупи, недалеко од њих, мазила куцу која је љубопитљиво гледала незнанца.
– Не знам тачно шта, али знам да је био још неки текст на споменику и да је писало којим поводом је подигнут – рече, не скидајући руку са љубимца. – И пламен је горео, из оне бакље. Мало је небично што поред споменика нема ама баш никаквог објашњења шта представља. Ми, неки, знамо. Али овде на Ушће долазе са свих страна гости. И наши и странци. Осим ових Бранкових стихова на ћирилици нема ничега. А морало би. Јер, ти стихови, ономе ко не зна шта значи овај споменик, ништа не значе. Још и збуњују.
Свакако да би морало да пише. И питање јесте право. Ко је и зашто угасио ватру која је горела и како је са споменика нестао текст објашњења који је постојао? То питање поодавно нико не поставља. А на споменику је писало: „Ова ватра нека вечно гори као успомена на рат који је 19 земаља НАТО пакта – Сједињене Америчке Државе, Канада, Велика Британија, Француска, Немачка, Холандија, Италија, Грчка, Турска, Данска, Белгија, Шпанија, Португалија, Исланд, Норвешка, Луксембург, Пољска, Мађарска и Чешка – водило против Србије од 24. марта до 10. јуна 1999. године. Нека вечно гори и као успомена на херојску одбрану Србије у којој је учествовао цео народ. Нека вечно гори и за цео свет. Да би био слободан, свет мора да нађе у себи храброст и снагу са којима смо се ми борили и одбранили у пролеће и лето 1999. године.“
То је писало. И то треба да пише и данас. А тог текста више нема. Остали су само стихови Бранка Миљковића. На једној плочи, оној која гледа ка Дунаву, исисани су стихови из песме „Југославија’“: „Све што нема ватре у себи сагори/Што сагори постаје ноћ/Што не изгори рађа дан.“ На другој мермерној плочи, окаченој на супротној страни, су стихови истог аутора, Бранка Миљковића, из песме „Домовина“: „И када би ме убили/Волим те.“
А тај споменик, који мало кад нудимо туристима као једно од београдских знамења, има веома интересантну причу. И она иде овако.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању