Једна од последњих канонизованих светитељки Српске православне цркве је Света новомученица Босиљка Пасјанска (по месту Пасјане, код Гњилана), рођена као Босиљка Рајчић, коју су отели Арнаути, а након тога убили јер је одбила да се поарбанаси.
Босиљка Рајчић живела је у 19. веку, а рођена је у Пасјану код Гњилана. Породица Рајчић је пореклом из околине Крагујевца, одакле се преселила близу Куманова, а затим настанила у Пасјану у 18. стлећу. Босиљка се одликовала кротком нарави, искреношћу, трудољубљем и послушношћу. Од малих ногу помагала је својој породици у кућним пословима и пословима око стоке, браћи и оцу на пољским радовима и око припреме огрева за зиму…
Када је напунила 17 година, родитељи су је из села први пут повели у Гњилане, на Ивањдан, када се у граду скупља народ из свих околних села. Због своје лепоте, Босиљка није остала незапажена, па је убрзо привукла пажњу Арнаута из Депца код Прешева, који ју је дуго пратио и вребао прилику да је отме. У јесен, Босиљка се заједно са оцем и братом упутила у шуму код Белог камена, на Стружинама, далеко изнад села. Тројица Арнаута су искористили прилику, уграбили девојку и одвукли је према Карадаку, пуцајући све време на њеног оца и брата.
Босиљкина породица и родбина, заједно са свештеником из Пасјана је неколико дана код турских власти у Гњилану покушавала да докаже да је млада Босиљка отета. Због своје наклоњености према Арнаутима, турске власти су отезале истрагу, верујући да ће се девојка помирити са ситуацијом.
У дому Арнаута, Босиљка је свакодневно била изложена увредама и уценама да прими ислам и да се уда за отмичара. Непрестано су је убеђивали, нису јој дозволили да спава нити да једе или пије. Упркос свему, Босиљка је одолевала свим искушењима, а губећи стрпљење, њен отмичар је још више мучио тако што јој је секао косу, пржио табане, газио и тукао по лицу и слабинама.
Након неуспешних убеђивања, Арнаути су Босиљки довели старију потурчену Српкињу, муслиманског имена, која ју је наговарала да прими ислам и спасе себе и своју породицу. Босиљка је остала чврстог става, рекавши: „Ја своју веру имам. Не треба ми боља, јер је нема. А што се тиче удаје, ја сам већ заручена, имам свог вереника.“
Након тога, жена која ју је убеђивала да прихвати ислам и уда се за свог отмичара, покушала је још једном да убеди девојку да попусти и тако спаси свој живот, на шта јој је Босиљка одговорила:
„Христос је мој изабраник. Ја само њему припадам, ником другом. Ја се не одричем мога бога и моје свете вере, као ти, коју жалим. Тако се не спасава душа, већ се губи.“
Текст и фотографије Зоран Влашковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању