Летимични поглед на његову биографију говори да је Пјотр Домалевски (38) надомак сна да постане светска звезда. Први дугометражни играни филм „Тиха ноћ“ био је сензација у Пољској, а овај најновији „Ја никада не плачем“ започео је узбудљиви живот по светским фестивалима, од Сан Себастијана, прошле јесени, па све до Палића, крајем јула. Награде се нижу једна за другом.
Још један поглед на његово лице говори вам да невероватно личи на британског глумца Џерарда Батлера. „Да, само што он има дубљи глас, више новца и више не снима добре филмове“, смеје се Пјотр, додајући да им је заједничко једино што су у младости обојица играли у мјузиклу „Фантом из опере“.
Јесте, пре него што је постао угледни редитељ целовечерњих филмова, Пјотр Домалевски био је успешни глумац који је у позоришту убедљиво играо и љубавнике и убице. Потом је био неуспешни аутор кратких играних филмова који свој занимљиви животни пут смешта у три речи: „Ја сам номад“.
Те три речи заслужују још један поглед на Домалевског, онај који он упућује себи самом док нам открива колико нови филм што га је написао и режирао има везе са његовим животом.
У филму пратимо судбину сиромашне мајке са двоје деце, бунтовном ћерком и сином параплегичарем чији отац је отишао да ради физичке послове у Ирској. Редовно породици шаље новац који заради, али једног дана уместо пошиљке стиже обавештење да је њихов хранилац погинуо на градилишту.
Иако је ћерка Ола још малолетна, она зна енглески довољно добро да оде у Ирску и покуша да допремни тело свог оца у домовину. Тек тамо ће схватити да је њен отац за њу био само Деда Мраз који јој је слао новац и поклоне, али да га уопште није познавала. Када то схвати, бунтовна тинејџерка, која никада не плаче, први пут у животу биће на ивици суза.
– Прва истинита прича је она сцена у којој Ола полаже возачки испит и пада на њему. Мени се то догодило такође у њеним годинама, само нисам реаговао кроз буку и бес као она, већ сам плакао, последњи пут у животу – прича нам Домалевски на обали Палићког језера. – Било ме је срамота да плачем у стану, пред родитељима, сестрама и братом, па сам се исплакао на степеницама, непосредно пре него што ћу ући у стан. Данас бих и ја беснео попут Оле у филму, али у оно време, био сам много слабији од ње, мање храбар и емотивно мање снажан. Неке од мојих сестара имале су њен темперамент, али ја сам био најстарије дете и очекивало се да будем најодговорнији.
Текст и фотографије Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању