Разговарати са легендом српске и југословенске рок сцене, фронтменом „Рибље чорбе“, Бором Ђорђевићем, изазов је само по себи – ради се о непоновљивом аутору, писцу, певачу, композитору, музичару… који је обележио детињства бројних генерација, и који је, заједно са својим бендом, у самом врху музичких дешавања на свим постјугословенским просторима. Овај аутентични уметник је вођа групе која траје више од 45 година, што је податак вредан дивљења. „Рибља чорба“ је најстарији активни српски бенд уз „YU групу“, а њихово скоро петодеценијско трајање – које подразумева континуирано издавање студијских албума и промовисање новог садржаја – раритет је и за светске оквире!
Поводом неких нових интересантних дешавања и најава концерата „Рибље чорбе“, са посебним освртом на онај 22. априла у Горњем Милановцу, граду под планином Рудник – где је некад и сам живео, изласка новог, 21. албума, „Илустрована Политика“ је имала прилику да ексклузивно разговара са Бором Чорбом, кога је музички свет својевремено прогласио најпре „југословенским, па српским Брусом Спрингстином“. Песник и академик Матија Бећковић га је описао као „српску верзију Боба Дилана“, тачније, Матијина интерпретација је гласила да се „на енглеском Бора Чорба изговара као Боб Дилан, а на српском Боб Дилан као Бора Чорба“
Како вам се чини музичка сцена Србије данас? Опште је познато да се кубури са ауторима и да је, како сте и сами наводили, „пуно свирача, а мало правих аутора“… и то тако већ неколико деценија. Осамдесетих је било напретек квалитетног музичког садржаја и непоновљивих имена: Момчило Бајагић, комплетни нови талас („Идоли“, „Шарло акробата“, „Електрични оргазам“…), затим Ђорђе Балашевић… Зашто је наступила осека ауторства и зашто тако дуго траје? Видите ли ипак неке светлије појаве на музичком хоризонту и кога бисте издвојили?
– Да, потпуно је тачно да постоји криза аутора, не само у Србији већ и у свету. Погледајмо ситуацију 80-их у екс-Југославији. У Словенији покојни Марко Брецељ и Борис Беле из „Булдожера“, Перо Ловшин из „Панкрта“, Владо Креслин, Зоран Предин („Лачни Франц“), Томаж Домицељ… сви зашли у године. Актуелни су „Сидарта“ (изворно „Siddharta“), „Ми2“, а ни они нису у цвету младости. У Хрватској „Атомско склониште“ (поздрав за брата Бруна Лангера!), Парни ваљак, свакако велики Џони Штулић из „Азре“, па „Филм“, „Прљаво казалиште“, „Хаустор“, „Психомодо поп“… Од новијих издвојио бих одличног Џибонија па и „Хладно пиво“… али ни они нису баш млади. Затим, у БиХ изузетно јака сцена: „Бијело дугме“, значи Горан Бреговић (они свирају данас нешто што није рокенрол) и „Забрањено пушење“, некада баш јак и аутентичан бенд, данас подељен на две фракције. У Црној Гори један непоновљиви Миладин Шобић, у Србији сте заборавили, поред оних које сте навели, „YU групу“, „Генерацију 5“… У Македонији Влатко Стефановски из „Леб и сол“… Све су то била изузетно јака ауторска имена. У Србији данас имамо опет квалитетне ауторе – „Бјесове“ из Горњег Милановца, „Ајсбрн“ („Eyesburn“), Марчела, који су такође ветерани. Једине две велике светле тачке у Србији су Немања Радуловић, виртуоз на виолини и Александар Седлар, мултиинструменталиста, син Љубе Седлара, познатијег као Љуба Хендрикс из „Силуета“, који ауторски тек треба да се докажу, а потенцијал је ту. Оно што медији форсирају није по мом укусу, мислим да је одвратно и краткотрајно.
Пише Милош Мићановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању