Глумац Мирољуб Турајлија је међу онима који су од првог дана живота представе њен део, у улози Буче, другара главног јунака. Није сигуран да би умео да одгонетне тајну успеха представе.
– То је сплет околности, прави избор глумаца и сарадника. Куриозитет је да то није најдуговечнија представа, можда нема ни највише награда, можда нема ни толико добрих критика, али публика увек када се пусте карте у продају за пар минута све покупује и то говори колико вреди. Требало би овде у Позоришту на Теразијама да имамо месец „Цигана“, да сви могу да виде представу, а не да неко чупа косу зато што је за неколико секунди закаснио да кликне и стигне до улазнице. Мада, мислим да ни месец дана играња сваке вечери не би било довољно.
Можда је у праву. Рођендански сусрет дела екипе мјузикла са новинарима и највернијим поклоницима овог комада открио нам је један другачији свет обожавалаца „Цигана који лете у небо“. У публици је била госпођа која је тридесет три пута гледала представу, једна која се сећа и премијере, али и девојчица Симона која је прошли, десети, рођендан прославила управо у Позоришту на Теразијама: својим другарима је купила карте за ову представу и сви су се веселили уз ову весело-тужну причу.
Редитељ Владимир Лазић искрено се сећа времена када је припремао представу са више од 130 учесника у којој учествују глумци, хор, балет, оркестар, костимографи и шминкери овог позоришта:
– Неколико режисера је одбило да режира овакав спектакл на малом простору „Театра Т“ у коме смо имали пробе, јер се ово наше позориште реновирало. Изгледало је као немогућа мисија. Да сам знао у шта улазим, не бих ни почињао! То је била представа са много препрека у раду, готово у сваком сегменту, од глумачке поделе до адаптације текста. Мало ко је веровао у то што радимо. Тек на другој генералној проби сви су схватили да је оно у чему учествују велики мозаик и сваки његов делић тада им је добио смисао. Мислим да су у почетку сви имали муку да се идентификују са животом тих Цигана у причи.
Причу је написао Алексеј Максимович Пјешков док је 1892. седео у тамници. Био је млад, дете сиромашног радника које је рано остало сироче. Скитао је и радио разне послове, од кувања до пловидбе лађама, али је таленат за писање открио тек када је са 24 године доспео иза решетака. Узео је псеудоним Максим Горки и написао приповетку „Макар Чудра“. Управо ће она, заједно са још једном његовом причом „Старица Изергил“ послужити редитељу Емилу Лотјану да 1975. сними чувени филм „Цигани лете у небо“ о животу Рома чергара, љубави видарке Раде и коњокрадице Лојка Зобара и њиховом трагичном крају у потрази за слободом.
У првој постави представе главне улоге играли су Љиљана Стјепановић, Иван Босиљчић, Милена Ражнатовић (данас Васић), Драган Вујић, а њих су данас замениле млађе снаге. Раду у алтернацији тумаче Оливера Бацић Драгичевић и Миона Марковић, уместо Љиље Стјепановић у лику старице Изергил појављују се Душица Новаковић и Кристина Савић, док лик Лојка Зохара братски деле Никола Шурбановић и стари-нови Иван Босиљчић. Међу онима који су и даље у представи, као и те премијерне 2004. године, су и Никола Булатовић, Милан Антонић, Душко Радовић, Александар Дунић о многи други.
Иако још не желе да открију како ће то изгледати, учесници кажу да ће рођенданска представа 17. априла бити по свему посебна, па и по томе што ће на сцени окупити целу бившу и садашњу гарнитуру глумаца. Види се да су сви једна велика срећна породица. Оливера открива да је за ових пет година колико је она у представи много колега и колегиница добило принове, па и она сама. Истиче породичну и интимну атмосферу која у тиму влада.
– Мирис позоришта је другачији када се на сцени игра „Цигани лете у небо“ – гласно размишља Оливера.
Када једном постанеш део једне или друге супротстављене циганске черге у овом комаду, онда изласка нема, што потврђује и Миона Марковић:
– Невероватно је то што сам као дете са основном школа први пут гледала ову представу, а онда као девојка заиграла у њој, а верујем да ћу је као жена играти наредних двадесет година.
Она мисли да би тајна успеха представе могла да буде очаравајућа музика Јевгенија Доге у аранжманима Војкана Борисављевића и препевима Галета Јанковића. „То су песме које се памте, а није такав случај са већиноном сонгова из мјузикла“, истиче глумица.
И Шурбановић и Бацић-Драгичевић сећају се аудиција за представу које су трајале недељама и током којих су били провлачени „кроз иглене уши“, док се Турајлија сећа како је у једном тренутку мењао болесног колегу и у једној сцени морао да дијалог игра сам са собом! „Ионако је мој Буча мало луд па гледаоцима није изгледало превише чудно“, смеје се Мирољуб. Изненада одсутне глумце мењао је понекад и сам редитељ на кога су се сви у екипи ослањали „јер ионако цео текст и свачије дијалоге зна напамет“!
На рођенданску причу Милена Васић је дошла помогнута штаком, јер је истеглила мишић на нози. Ипак, смејала се филмским инсертима који су осликавали пут тријумфа ове представе. Причала је о томе како је одлучила да пре четири године више не буде Рада:
– Има једна реплика у комаду где она каже „ја сам слободна“. У неком тренутку док то изговарам, помислим како ја уопште нисам слободна, да сам све само не слободна, да толико дуго играм ту улогу, да више нисам млада и да ја више не могу да будем она. Осећала сам да више нисам истинита у тој улози. Жеља ми је била да представа настави да живи, а не да умре са мном и зато сам на време тражила да редитељ нађе замене.
За разлику од ње, Мирољуба Турајлија нема таквих дилема:
– Ја се никада нећу одрећи „Цигана“! Мог Бучу не бих дао низашта на свету. Једино ова представа од свих у Позоришту на Теразијама нема специјалне ефекте већ само фосиле коња, музику, игру, платно, две логорске ватре између којих се одиграва све, и бал и вашар. Представа почива на емоцојима и гледаоци то осећају и воле. Можда је то одговор на питање о тајни успеха?
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Владимир Опсеница и Позориште на теразијама