Анка, јунакиња романа „Царски рез“ Зорице Милинковић, објављеног крајем прошле године, сасвим је јединствена у нашој књижевности. Имали смо много пута прилике да читамо о женским патњама и победама, али никада нисмо пратили судбину сељанке грубих руку која је преко ноћи еротски заблудела и постала пожељна жена и обожавана љубавница, а не само покорна ћерка, супруга, комшиница и снаја која ради све мушке и женске послове у кући и на њиви.
Целог живота је мислила да она греши и да зато треба да трпи, а када је схватила да други греше, и за то добила доказ, више ништа није могло да спута њену неспутаност. Освојила је свет и слободу, мада… врата дотадашњег живота није успела сасвим да затвори ни да их закључа. Прошлост је држала кључ у својим рукама и њиме, опомињујући, звецкала.
Иако је жена писала причу о жени, ово није роман „женског пера“ . Ауторка је радни век провела као професор српског језика и књижевности и библиотекар у Ваљеву, али је целог живота говорила гласно и јасно своје ставове и мисли. Томе је учила децу, а покушала је те лекције да објасни и Анки. Изгледа да је успела, што ће се читаоци уверити када уроне међу корице књиге која почиње болом, а завршава сексом и љубављу. Између њих, добро и зло се боре на живот и смрт за душе главних јунака.
Како је настајала прича овог романа?
– Мој првенац, роман „Царски рез“, склапала сам у глави пуних шест година. Имала сам само идеју приче о жени из руралне средине, о њеној неплодности, изненадној љубави са момком из села, рађању деце и бекству из средине у којој више није могла да живи. Писала сам четири месеца по цео дан, будила се ноћу, а идеје су само навирале. Прича је излазила као лава, нисам могла да сустигнем мисли. Почела сам да пишем на компјутеру, међутим, тешко ми је ишло јер споро куцам па сам прешла на папир и оловку. Врло често сам записивала идеје на другом папиру да их не бих заборавила док сам градила описе и друге слике из њеног живота. Што сам више читала оно што сам написала, све више ми се чинило да то ништа не ваља. Мучила сам се и двоумила, одустајала и опет почињала. У некој другој прилици сам увиђала да је оно прво најбоље написано, да има смисла и потенцијала. Код четврте верзије, рекла сам себи да то брисање, додавање, мењање и преиспитивање никуда не води, да га никад нећу завршити на тај начин, те сам престала са изменама и вагањима. Верујте ми, то су биле порођајне муке.
Главна јунакиња Анка од детињства ради оно што други желе и у једном тренутку прави радикалан рез са дотадашњим животом. Многи би њену судбину доживели као ослобођење жене, али – да ли се она, заиста, икада ослободила или је пристала на компромис у коме, овог пута, и ужива?
– Решила је да оде из средине у којој је расла и стасавала да не би починила злочин према свекрви, коју је мрзела због омаловажавања, или неком другом, можда мужу који је само ћутао. Схватила је да је бесна и на момка који ју је учинио женом и пробудио женственост у њој. Није смела да га мрзи јер он има право на свој живот, њих двоје нису имали опцију за заједнички живот. То је патријархална средина, она је удата, а он млађи момак пред којим је живот. Он има право на сопствено битисање и она налази излаз у бегу у далеку земљу; да спречи бруку која је евентуално могла да се деси и да не гледа човека кога воли у другој, примеренијој вези. У Чикагу је слободна, утолико што је тамо нико не познаје, али је опседају мисли и дилеме шта урадити са истином? Да ли је важно саопштити је деци или их оставити да живе у погрешном уверењу ко им је отац? Плашила се њихове реакције, а нарочито куда ће их то сазнање одвести. О тим моралним раздорима имам намеру да пишем у следећем роману. Дакле, она није потпуно слободна и боји се будућности, али је задовољна што је себи и деци омогућила другачији живот.
Прича се већим делом дешава у селима око вашег родног Ваљева: описи послова на домаћинствима и живота на селу су упечатљиви. Волите ли село и какво је било ваше одрастање?
– Ја сам рођена и одрастала у граду. О урбаној жени се много пише, али о жени у руралној средини веома мало, готово да о томе ништа није казано. Сеоске жене имају своје муке и дилеме, ћутке носе тешка животна бремена на својим плећима. Хтела сам да одам признање таквој жени, да је оснажим и охрабрим да се побуни и промени свој живот. Радњу романа сам сместила у окружење око реке Градац јер сам на тој реци провела детињство и младост. Није у Ваљеву било базена у време мог детињства, купали смо се у Градцу, пешачили до његових најлепших вирова и посматрали живот на селу. Тамо сам видела како се купају овце у реци пред шишање, а друге сеоске послове сам видела код неких сељака код којих смо лети ишли у госте. Имала сам прилике да видим младу пшеницу, зрела поља жита како се таласају, шуме и ливаде… Ми имамо дивну околину. Цео живот сам много читала, а и имам прилично година и богато искуство из кога сам црпела много детаља. Волим село и његову природу, добро се сећам и мириса штале, фарме пилића, али и младог кајмака, мириса хлеба тек извађеног из фуруне…
Целог живота сте окружени књигама: које су утицала на вас у детињству, младости и током живота?
– Од детињства читам, прво наше романтичаре, реалисте, па руске класике, Алфонса Додеа и његова „Писма из мог млина“… Завршила сам општу и југословенску књижевност и можете мислити колико сам свега прочитала! Томаса Мана сам читала у неколико наврата. Као сасвим млада прескакала сам описе тапета и мебла у кући Буденброкових, а касније сам се тиме одушевљавала и дивила се његовим запажањима и детаљима које је уочавао.
Да ли је одлазак у пензију и вишак слободног времена једини разлог што тек сада објављујете први роман?
– Увек сам лепо писала и говорила пред камерама и на јавним скуповима, али се никад нисам одважила да нешто објавим. Када сам отишла у пензију решила сам да своје замисли спроведем у дело. Многи послови у животу, стварање породице, одгајање детета, брига о родитељима и уопште стална борба за живот, одвлачили су ме од писања и одузимали ми енергију. Одлазак у пензију ми је дао простора да се окренем себи. Желела сам да треће доба осмислим на најбољи начин и срећна сам због тога. Срећна сам што сам показала себи да и ово животно доба може бити креативно, испуњено многим радостима.
Јесте ли се плашили реакције читалаца и околине због узбудљивог понирања у сексуални живот јунакиње романа, њене снове, мисли, жеље и дела који одишу страшћу и еросом?
– Јесам, стрепела сам како ће људи то разумети. А онда сам рекла себи да и о томе морам да проговорим. Зашто смемо да говоримо о другим чиниоцима живота, а о сексу се ћути, о њему говоре само ретки стручњаци иако је веома важан део нашег живота. Ако млади писци могу да пишу о томе, зашто је смешно или недозвољено да ми, старији, о томе пишемо? Па ми имамо више искуства, а и старост дозвољава да се боље изразиш и слободније говориш о табу темама. Кад ми је пало на памет да пишем о Анкином самозадовољавању било ме је срамота. Бојала сам се шта ће читаоци који ме познају рећи. Али, схватила сам да не треба да ме буде брига шта ће мислити о мени, ја сам искусна и носићу се са тим, ја сам образована и знам колико је секс важан део људског живота, колико смо богатији ако задовољавамо на прави начин и те своје потребе. Има много фрустрираних људи који са својим партнерима нису доживели задовољство и цео живот су ћутали. Многи ће се у том делу романа препознати. Зашто је само жена крива за брак без деце, за лош сексуални живот, када су мушкарци много одговорнији за ту врсту проблема? Они могу да имају задовољење, а жена мора да ћути и трпи! И данас није много боље, још живимо у патријархалној средини.
Последњих година се доста прича о родној равноправности у многим погледима, од запослења до језика: какво је ваше мишљење и искуство о тој теми?
– Да, много се више говори, али у пракси није дошло до великог помака. Ја немам негативна искуства, ја сам студирала шта сам хтела, радила као директорка Библиотеке у Ваљеву, била политички ангажована и свуда уважавана, јер сам била гласна и говорила оно што мислим, супротстављала се ауторитетима који су били неупоредиво слабији од мене. Али, много жена има другачије искуство. Шиканиране су, вербално, физички и сексуално искоришћаване. Имала сам прилике у животу да се сусретнем са различитим мушкарцима и људима уопште, њиховим понудама, али ја сам умела да их поставим на њихово право место, умела сам да се носим са тим. Женама је неопходно дати друштвену заштиту и подршку, у сваком погледу. Мушкарци су важни у нашим животима и морају бити уз нас. Морају много више да схвате жену, да стану иза ње и буду јој подршка.
Хоћете ли још писати и мислите ли да би могли да уђете и у психу мушкарца и ваш нови главни јунак буде – он?
– Надам се да ћу имати снаге и енергије да пишем даље. Имам још шта да кажем. Имам костур за нови роман о мушкарцу и мислим да ћу писати у мушком роду. А желела бих и да наставим причу о Анки и њеној деци у Чикагу и Србији, о заблудама и њих и њихове мајке, оца на папиру и биолошког оца. То су велике моралне дилеме које могу довести до психичког суноврата. А можда се моји ликови могу изборити са тим дилемама и наставити нормалан живот. Видећу где ће ме то одвести.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије Ђорђе Ђоковић