Године пролазе, прошли су још једни избори, прошла је и цела деценија откако је сиријски режим почео брутално да гуши антирежимске демонстрације преливене у ту земљу из „Арапског пролећа“. Сукоб је прерастао у једну од најгорих хуманитарних катастрофа у овом веку. Сада изгледа као да је рат у Сирији завршен, али нико не зна да ли је баш тако нити ко је победио?
Крајем маја одржани су председнички избори и изненађења није било, баш као што их нисмо ни очекивали. Башар ал Асад ће и наредних седам година водити Сирију, јер је освојио 95 одсто гласова, што је за шест процената више него на прошлим изборима (2014). Асад је имао два такмаца у овој борби: бившег министра паламентарних послова Абдулаха Салума и Махмуда Мареја, вођу Народног Демократског фронта, мале опозиционе странке која ради под окриљем власти.
Пријаве тридесет и једног кандидата за председничку трку нису ни узете у обзир. Није јасно због чега су сви они одбачени, али могуће је да је узрок сиријски устав из 2012. по коме су се и одржавали ови избори. Устав каже да кандидат мора да живи у Сирији најмање последњих десет година (током овог рата многи су били избегли, а после је некима одузет пасош и забрањен повратак), да буде мислиманске вероисповести и да га подржава бар 35 посланика у скупштини, од 250 колико их има. Ако знамо да владајућа странка БААС сада има 177 посланика, онда је јасно да нема много простора за оне које не подржава председник лично.
Победници избора, стара, односно нова власт, труде се да бројкама покажу да је све било чисто и тријумфално, али баш те бројке изазивају сумњу, чим их мало боље погледате и размислите. Кажу да је чак 78 посто уписаних бирача изашло на изборе, што му дође око тринаест и по милиона људи. Ипак, посматрачи са Запада кажу да то није могуће зато што велики део тих бирача живи на територији коју контролишу или побуњеници или Курди, а тамо избори нису ни одржани.
Сирија је тренутно подељена на четири зоне које контролишу различите групације. Асадов режим влада централним и западним делом земље где се налазе и градови попут Дамаска, Хомса, Алепа или Раке. Ту живи око дванаест и по милиона становника. Око три и по милиона живи на истоку којим владају курдске Сиријске Демократске Снаге. Још три милиона и нешто више житеља је у енклави на северу, уз границу са Турском, где је главна дружина Хајат Тахрир ал Шам која се ослања на терористичку организацију Ал Каида. И на крају, готово милион и по људи живи на југозападу којим доминирају опозиција (садашњем режиму) и остаци Сиријске Ослободилачке Армије.
Приредио Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању