ПРИЧА О ХЕЛЕН КЕЛЕР
Чуда су могућа!

Хелен Келер, чувена америчка списатељица, борац за права потлачених и особа са посебним потребама и једна од првих америчких феминисткиња, рођена је 17. јуна 1880. у Тускумбију, америчкој држави Алабами. Отац, Артур, био је за време Америчког грађанског рата капетан војске Конфедерације, а мајка, Кетрин Еверет Адамс, двадесет година млађа од мужа и његова друга жена. Хелен је била њено прво дете, здраво, напредно, које је са шест месеци проговорило, а са годину дана проходало. Са осамнаест месеци се разболела и добила високу температуру. Лекари нису успели тачно да идентификују болест, а данас се мисли да је то био шарлах, рубеола или, највероватније, менингитис – запаљење мозга. По престанку температуре, мајка је приметила да дете не реагује на звуке и да не прати дешавања око себе. Лекари су могли само да констатују да је дете ослепело и оглувело. До тада доброћудна и умиљата, добијала је нападе беса и разбијала све око себе, када укућани нису схватали шта она хоће или шта јој је потребно. Био је то бес из немоћи.

Родитељи и лекари су се трудили да учине све што би могло да јој помогне. Тако је за судбину Хелен сазнао чувени научник и проналазач Александер Грејем Бел. Саветовао је родитеље да се обрате Перкинс институту за слепе у Бостону и да евентуално ангажују, по препоруци Института, неког бившег ученика те школе, који би радио са Хелен. Тако је ангажована млада, тек завршена ученица Ен Саливен Менсфилд. Тада је Хелен имала седам година, а Ен напунила двадесет. Ен је са четрнаест година ослепела, али је после операције прогледала, мада је са видом имала и касније проблеме.

Она је у Перкинс институту упознала слепу и глуву девојку, Лауру Бриџмен, којој је у Институту развијен начин комуницирања утипкавањем слова у длан (ручни алфабет), а примењивана је и Брајева азбука, која тада још није била у Америци призната као азбука за слабовиде. Ен је решила да те методе примени и са Хелен.

Та чаробна реч – вода

Почетак рада са Хелен није био обећавајући. И даље је била агресивна, шутирала и ударала Ен и чак је успела да јој избије један зуб. Као прву меру Ен је затражила да се она и Хелен иселе из породичне куће Келерових. Преселиле су се у баштенску кућу, окружену цвећем и разним растињем. Показало се да је то било паметно решење, јер је Ен била потпуно посвећена Хелен и није било никаквих других догађаја који би Хелен одвлачили пажњу. Бес и агресивност су се полако смањивали, а Ен је учила Хелен не само начинима комуникације, него и понашању. Тако је престала да једе прстима, научила да се сама чешља, да се облачи и закопчава ципеле. Када би Хелен, због превеликих захтева, почела да бесни, Ен је кажњавала прекидом међусобних комуникација.

 

Пише Мирјана Цвекић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању