PESNIK DR MIROSLAV RAIČEVIĆ
Dobitnik nagrade „Pečat Kneza Lazara“

Nagrada „Pečat kneza Lazara“ dodeljuje se od 2005. godine za duhovnost u poeziji. U prethodnoj 2020. laureat je dr Miroslav Raičević, pesnik iz Beograda i njegova knjiga „Očevina“. Tim povodom sa njim razgovaramo za „Ilustrovanu Politiku“.

Kako je nastala „Očevina“?

– Poemu „Očevina“ sam započeo da pišem pre skoro dvadeset godina. Razlog za toliki protok vremena leži u mojem poimanju da očevina nije samo – reč. Očevina je pogled u prošlost, u sadašnjost, u budućnost, odnos prema porodici i otadžbini, ona je iskustveni progovor predaka o odnosu čoveka prema čoveku, odnosu pojedinca prema društvu, društva prema individui, i naravno odnos ljudskog bića prema Stvoritelju. Ovaj progovor je složen i zahteva veliku predanost i iskrenu odgovornost prema svakoj izgovorenoj reči i to zbog toga što se radi o sažetim metaforičkim porukama, o vrednostima, o životu, padovima, ustajanjima, slobodi, ljubavi, patnji, tuzi i naposletku o samoj prirodi čovekovoj.

Došlo je, izgleda, vreme u kojem je lako prekoreti roditelja– i oca i majku, zbog raznih,često jadnih, nesuvislih razloga, uz potcenjivanje njihove borbe i žrtve za porodicui decu…

– Nekad je to bio porok. Urušavaju se vrednosti, postaju zamršeni putevi u budućnost našeg potomstva. Nije istina da nova generacija ne pronalazi puteve svoje, pronalazi ih, ali teško i uz previsoku cenu. Zato je poema „Očevina“ teško i sa mukom sačinjena zbog složenosti svakog pevanja, odnosno zbog saveta i putokaza za puteve u budućnost, a sa ciljem da se, koliko je moguće,olakšaju tegobe koje nameće život, prepoznaju iskustveni nauci kao i vrednosti, zahvaljujući kojima smo postojali, postojimo i postojaćemo.

Specifični konstrukt poeme uvezan je u 77 pevanja, svako je sažeto i zasebna celina. Zašto?

– Nisam želeo da potomstvu ostavim nešto što liči na zapovesti. Naprotiv! Želeo sam da zapišem prosejane reči koje su, po svojoj suštini „ljuti lek za ljute rane“, da na ključnim raskrsnicama životnim naznačim putokaze budućim generacijama, kao i na posledice njihovih (ne)izbora, a da se mladost, oslobođena svega osim sopstvenog korena (šta je drvo bez korena?), slobodnom voljom, opredeljuje za puteve kojima će koračati kroz život.

 

Tekst: Živomir Milenković

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju