Не поновила се таква година. Свет није видео тако нешто. Између 1992. и 1994. године Савезна Република Југославија је доживела најдужи период хиперинфлације у економској историји света, трајала је 24 месеца и у том периоду издате су 33 нове новчанице, од тога чак 24 у фаталној 1993. Крајем те године СРЈ је ушла и хипер-хиперинфлацију…
Према броју силних нула на тадшњим новчаницама људи су били милијардери. А за те милијарде, преведене у месечну плату, могли су да купе килограм јабука. Под условом да од посла, односно од тренутка када приме надокнаду за рад до радње или пијаце не путују дуже од пола сата. У противном изгубили би бар 300 грама.
Е, у тој и таквој земљи осим цвећа цветало је и много шта друго. Шверц, сива економија, зеленаштво… И такав измучен и напаћен народ, окружен ратним лудилом, није било чудо што је спас тражио и тамо где га у нормалним условима здрав разум не би одвео. У тој 1993, три деценије од данас, двоје људи привлачило је пажњу својих сународника, али и медија. Они су нудили спас, они су предвиђали будућност, они су видели даље…
У нотесу аутора овог текста остале су забелешке из априла и јуна 1993. године о једном „небеском гласнику“. Име му је било Драган Марјановић. О њему и о петнаестогодишњој девојци Савици из села код Уба. Овако је изгледало то време и те приче:
„…Његово име је Драган Марјановић. До пре седам година словио је за једног од бољих београдских дизајнера. Затим је напустио посао и престоницу и отишао у село Вукмановац на петнаестак километара од Јагодине ка Рековцу. Постао је чувар места где се, како је тврдио, налази „Рајски врт“. Сазидао је објекат, храмом га је звао, где је примао небеске поруке и где је, опет је тврдио, Христ одлучио да се врати на земљу“.
„…У недељу, априла, сведочи аутор ових редова, том простору, односно том „Рајском врту“ није могло да се приђе од народа. На ливади испред храма који је сам сазидао, шпалир дуг неколико стотина метара. Стаза између начињена је од цвећа и одеће. Њоме треба да прође човек у златно-жутој одори, седе дуге косе и браде испосничког лица и бледог тена. На хиљаде људи ћути, чека ‘месију’ и спасење. Стиже. Док их благосиља, људи се тискају да га додирну, а они најближи на главу стављају крајеве његове одежде. Одједном врисак. Жена тридесетих година, сва у белом, пада у транс. Тело се тресе, лице грчи, док јој се кичма неприродно савија. Из уста јој креће пена, крици, погрдне речи и кркљање. Цео шпалир се крсти. Тек један Драганов додир и речи „пусти је, пусти је“ било је довољно да се смири. А окупљени су шапатом објаснили да се то у њој нечастиви буни, онај који јој је заробио ум и тело.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању