Одлазак у Музеј хотела „Срем“ почиње као добар хорор филм – наивно и безбрижно. Окружен реком Савом, зеленилом, благородним њивама, ергелом коња, војвођанском питомом равницом, све у стилу „овде поток, онде цвет“, али већ на самом улазу у њега видимо да нешто није „како треба“. Баш као у хорор филму. Хотел има четири звездице, али… налази се у оквиру затвора, једног од највећих у региону! Казнено-поправни завод у Сремској Митровици.
Брже-боље проверисмо где смо то стигли, да нисмо погрешно скренули код семафора… Поново читамо „…доживећете топлину…“, али смо очигледно у првом читању изоставили крај текста којим хотел препоручује себе – „овде ће вам се заледити крв у жилама“!
Ух! Домаћини се смеју и кажу да не бринемо. Заменик управника затвора Небојша Драгановић каже да хотел јесте у оквиру затворског комплекса, али је истовремено издвојен и нема везе са затвореницима. Некада су у њему становали затворски службеници и служио је за посете затвореницима, али давно је то престао да буде. И заиста, хотел је супермодеран, све је делукс, док се не прође кроз једна врата и онда стрмим степеницама право у – подрум.
Осим дебелих, хладних зидова укопаних у земљу, ту посетиоце дочекује музејска поставка „Запечаћене судбине“! Још само да чујемо како се иза нас затварају тешка гвоздена врата и окреће кључ у брави – пристао бих да поново сам, у мраку погледам „Ноћ вештица 2“ и „Болницу ужаса“ само да побегнем одатле.
Руке вире из зидова
Ипак, наша група Уметничког прес-каравана била је бројна, мада слабо наоружана, али ту је био наш причљиви домаћин Небојша да нам растера језу и страхове. Објашњава нам шта све можемо да видимо у, очигледно, једном од најнеобичнијих светских музеја који се налази у хотелу „Срем“. Реч је о сталној поставци коју је осмислио управо Небојша Драгановић пре четири године.
Желео је да овековечи сећање на страдање Срба, Јевреја и Рома у овом затвору током два светска рата, између њих, и после њих, и злочинима које су у то време над њима чиниле аустроугарске и хрватске власти. У Музеју се налазе аутентични предмети из више од једног века дуге историје овог затвора, а сећања су додатно оживљена умећем сценографкиње београдског Народног позоришта Владиславе Мунић која је према упутствима Драгановића створила слику и прилику туробне атмосфере овог места у прохујалим временима. Наилазимо на заробљене војнике, измучене цивиле, жене са децом, руке које вире из белих зидова, чак и костуре. Од неких чланица Каравана чује се и врисак како пролазе кроз поједине просторије које симболишу одређене периоде у животу затвора.
Видимо оригиналне затворске књиге (најстарије су сачуване из средине двадесетих година прошлог века), а многе су Аустријанци и усташе приликом повлачења понели са собом.
– Овде је некада, у 19 веку, била војарна за војску односно војне изгреднике, док су се три мала затвора налазила у центру града и била су пренатрпана, са лошим хигијенским условима – прича нам „редитељ“ овог хорора Небојша Драганић. – Смртност је у њима била велика па је цар Фрањо Јосиф наредио да се у овом пограничном граду његове царевине направи нова казнионица.
Изгледа да су поданици, из страха према царевој наредби, били превише предани па су претерали приликом изградње – затвор је подгинут пар година пре свршетка 19. века и имао је и струју, парно грејање, телефон и топлу воду, што није имала ни већина хотела тог доба. Баш у згради где је данас хотел „Срем“ и овај музеј живели су службеници и управници. У целом комплексу који се простире на осам хектара једино је црква изграђена касније (1904).
О првом управнику Земаљске казнионе, како се затвор тада звао, не знамо много, осим да му је (през)име било Сердар. Много више података имамо о његовом наследнику Милану Костићу из Шида, правнику и писцу, који је остао упамћен по томе што се у Аустроугарској потписивао ћирилицом, али и по добрим делима. Костић је током тешких година Великог рата допуштао породицама затвореника да својим ближњима преко зида затвора убацују смотуљке са храном, јер је знао да су затворска следовања била премала да би прежевели.
Глупа мачка
Најстарији експонат у поставци је велики канцеларијски сеф из 1852. године који је толико тежак да су га Аустроугари приликом повлачења из Србије оставили, али су са собом понели кључ. И, веровали или не, до данас сеф није отваран! Драгановић нам објашњава да не би могао да се отвори, а да се много не оштети и да је сигуран да у њему нема ничег важног, „можда неких папира или књига“.
Читамо разлоге доласка у овај казамат – један несрећник добио је десет година затвора зато што је украо два ћебета. Ту је и звоно са оне прве цркве из 1905. године, па хладно оружје које су кришом држали затвореници жељни да се докопају слободе, а одмах поред тих зарђалих ножева и турпија су и радови затвореника који су се помирили са судбином и одлучили да издрже своју казну. Они су правили иконе и дуборезе, и то веома добро.
Домаћин нас упозорава: “Немојте да се уплашите, улазимо у период Првог светског рата“! Било је, каже, вриске и цике једном приликом када су извесне посетитељке у мрачном шанцу са костурима угледале очи које светле. Ситуација се једва смирила када су схватили да зелене очи које светле не припадају костурима већ мачки која се некако ушуњала у подрум. Сви су проклињали „глупу мачку“.
Ходник који води у следећу просторију је посебно бизаран и застрашујућ. Некако подсећа на призоре из филма „Врисак“. Гипсане шаке извирују из белог зида и грчевито желе да се ухвате за некога или нешто. Небојша објашњава да оне симболизују начин на који су убијани Срби овде током ратова. Стрељани су и бацани у јаме, а потом посипани кречом без обзира да ли су неки били још живи или не. Тако ова замисао Владиславе Мунић симболизује живот који се у мукама гаси испод наслага живог креча.
У такозваном историјском делу поставке посетиоцима се највише допадају фрак, цилиндар и беле рукавице једног господина који није радио баш господски посао. Био је званични државни џелат краљевине Југославије коме је посао био да стручно обеси оне осуђене на смрт. Звао се Карло Драгутин Харт, био је Ром чешког порекла, у Митровицу је стигао из Сарајева и по дужности је ишао по целој краљевини да беси људе. То је радио за плату, али имао је и тезгу – када би га војска ангажовала да веша њихове осуђенике, за то би им узимао своју плату пута дванаест. За једно бешење! Све је радио у својим белим рукавицама које је остављао на телу онога коме би пустио душу…
Спавање са букагијом
Међу правим експонатима попут гвоздених кревета, букагија и сличних затворских справа, посебну пажњу привлачи точак за мучење. Неко прође поред њега са руком преко уста или очију, а неко са занимањем гледа реплику точка са све полураспаднутим „телом“ рашчереченим преко њега. Точак је као спарва за мучење, каже заменик управника затвора, смишљена пре више векова на територијама данашње Пољске и Украјине , а у Србију их је увезао вожд Карађорђе. Онај коме је точак припао као казна био би положен и везан на њега, пребијене му руке и ноге маљем (који је такође ту, поред) и онда на том точку остављен да скончава данима или да га изједају птице и друге зверке.
– Карађорђе је био екстремно правичан човек, па убио је и свог оца и брата када су скривили, није имао пардона – каже Драгановић. – Точак је био најтежа казна, само за дезертере из рата или оне који учествују у издаји домовине.
Ето му сад – у овој страшној соби, почеше да се збијају шале (или збиље?). Посетиоци су почели да узвикују „ево поруке ономе ко буде хтео да призна Косово“, а почела су да круже и имена оних који би могли да се нађу на таквом точку.
Са смехом се улази у доба када су овде лежали комунисти које краљ није убијао. Ту су лежали Милован Ђилас, Родољуб Чолаковић, Оскар Давичо, Жарко Зрењанин, Иван Милутиновић, Јосип Краш, Отокар Кершовани, Ђуро Пуцар, Раде Кончар, па и Моша Пијаде који је и данас ту, направљен од блата – како седи на столици у једној самици.
После рата су овде, каже Драгановић, довођени противници Тита и комуниста, интелектуалци, „непријатељи народа“, као и војвођански сељаци који нису могли да испуне квоте за предају житарица држави које им је маршал прописао. Држани су у ћелијама без кревета које су добили тек педесетих година прошлог века као мали знак пажње од милосрдних власти.
Наш домаћин каже да ноћење са доручком у хотело стаје нешто мање од пет хиљада динара, али да ако неко изразе жељу да преспава у самици Моше Пијадеа, може – за десет хиљада динара. На идеју овог мага маркетинга надовезали су се и посетиоци са својим размишљањима – ако неко жели да спава са букагијом око ноге, може и то, за већу цену. Ако гост изрази жељу да што стварније доживи прошлост, могу да му пошаљу и Карла са белим рукавицама, да га ставе на точак… Мрачни туризам у свету постоји одавно, па ево прилике да добије још једну значајну тачку на планети.
О овом месту и причама из којих је произашла ова музејска поставка написана је монографија која ће до краја године бити представљена у Београду и читаоцима целе Србије.
Текст и фотографије Срђан Јокановић