Крушевљани важе за духовит свет који воли да збија шале на свој и туђ рачун. Поред тога, много пута су показали и доказали да имају широко срце, спремно да помогне сваком ко је у невољи. Тридесете године прошлог века свуда у свету запамћене су као тешке, велика финансијска криза није мимоишла ниједну, па ни нашу државу. Да би помогли суграђанима који су најтеже прошли у овој кризи, Крушевљани су оснивали разна хуманитарна друштва, али је до дана данашњег запамћено и још активно, најнеобичније и јединствено у свету хумано друштво „Баксузи, угурсузи и намћори”.
– Друштво је основано 19. октобра 1929. на Томиндан, у чувеној кафани “Таково”, власника Матејевића, а прича каже да је он и основао кафану да би баксузи, угурсузи и намћори имали где да се окупљају, каже Звонко Рајковић, председник овог удружења.
Према сачуваном записнику са оснивачке седнице оснивачи друштва су били адвокати, апотекари, професори, бомбонџије, воскари, деловође, електричари, земљорадници, опанчари, терзије, модисткиње, пинтери, трговци, ужари, сарачи, фијакеристи… У правилнику друштва је писало да чланови не могу бити попови, жандари, официри и подофицири, тј. униформисана лица. Друштво се обично окупљало у подне, у свечаној колони би прошло кроз центар града и, за Крушевац тога доба, био је то велики догађај. Донета је одлука да се годишње окупљање одржава на најмалерознији дан у години, а то је према народном веровању „девети торник по Божићу“. У народном календару о деветом торнику пише: “Уторак важи за мање срећан дан, а најмалерознији међу уторницима је девети уторак, рачунајући од Божића”.
Један од чланова друштва је на оснивачкој конференцији одржао чувени говор: “Нас намћоре, баксузе и угурсузе сматрају за најгоре људе без наше кривице. А ми смо најбољи људи на свету. Реците ми име једног баксуза, који је рецимо проневерио милионе, а да му длака са главе није фалила.” Најважнија одлука која је донета је да се сав новац који се тада прикупи “употреби искључиво за куповину преобуке од доњег рубља до опанака, за даривање тринаесторо деце за Врбицу”.
– Тада су установљена баксузна правила понашања на забави која важи и данас: “Ћутање је злато” (ко прекрши ово правило плаћа казну). По доласку у кафану пошто смо сви баксузи, намћори и угурсузи седимо за столом леђа о леђа. Прво коло које се игра на забави је “Баксузско коло” и играчи се хватају наопако. После Другог светског рата рад овог друштва, а и многих других био је прећутно забрањен. Први који је дошао на идеју да се обнови рад друштва био је доктор Добривоје Боба Лисинац уз помоћ ентузијаста као што су били Милутин Р. Југовић, Адам Стошић, Радомир Раде Рајковић, Драган Лола Бекрић, породица Бајића, Зоран Гвозденовић и други и то је било 1987, истиче Рајковић.
Текст и слике Ж. Миленковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању