Највећи догађај прве половине фестивала свакако је била премијера филма „Јорговани“ редитељско сценаристичког тандема Синише Цветића и Давида Јаковљевића. Није само била пуна људи дворана, већ и хол зграде Дома синдиката у центру Београда. Црвени тепих је скраћен на пола, јер су градске власти почеле да реновирају Трг Николе Пашића испред улаза у здање и место где се десет дана слави филм. Тарабама су усред фестивала затворили главно место дешавања па се гости и публика некако провлаче кроз узан пролаз.
Унутра су блистали јунаци ове романтичне комедије о глумачком пару са невољама у браку. То су „рањени орао“ пилот Ненад и његова љубав Анђелка, односно глумци Иван Босиљчић и Слобода Мићаловић које је публика заволела још пре петнаест година као протагонисте хит-серије „Рањени орао“. Иако су спорадично радили на истим серијама, али не у истим сценама, ово је први пут од тада да су главни партнери.
На премијеру је Иван дошао у друштву супруге, познате певачице Јелене Томашевић, док Слободиног супруга, глумца Војина Ћетковића нисмо запазили те вечери. Слобода је била непрестано на мети фотографа и камермана док су медији већ сутрадан величали њен беспрекорни изглед. Да ће бити гужве на премијери могло се видети и који дан раније на прес-конференцији за тај филм, одржаној у оквиру Феста. Готово да не памтимо толико крцату салу новинарима, сниматељима, камерама, блицевима, микрофонима…
Српски суперпродуцент Зоран Јанковић, који стоји не само иза „Рањеног орла“ и „Јоргована“ већ и низа филмских и ТВ хитова, имао је разлога да буде задовољан. Како нам је објаснио, филм је снимао сам самцат, без икакве помоћи државе, буџета, конкурса, министарстава, аудиција и сличних одмагача културног живота Србије. И нагласио је – за разлику од већине продуцената којима филмови служе само да изрекламирају серију на исту тему која обично брзо уследи, овог пута серије неће бити. „Јорговани“ ће бити и остати један, јединствени филм.
Сада смо сурови!
Назван по хиту Весне Змијанац и Дина Мерлина „Кад замиришу јорговани“, који у филму у дуету певају Иван и Слобода, ово дело је духовито-сетна прича о наличју шоу-бизниса и људи који га истворемено чине, али од њега и страдају. Ауторски тим филма Цветић-Јаковљевић открива да им је инспирација био познати судски спор око развода, имовине, насиља у браку и којечега још, који се водио између холивудских глумаца Џонија Депа и Амбер Херд. Заправо – идеја брачне освете! Уз додатак суза и смеха.
Слобода их је са осмехом погледала и рекла: “Нисам појма имала да вам је то била инспирација!“ Тек, Синиша и Давид су прво замислили Слободу Мићаловоћ и Ивана Босиљчића и онда, око ликова које су им доделили, почели да плете радњу.
– Све што сте видели у „Рањеном орлу“ овде нећете видети и то ми је био изазов због кога сам прихватила улогу – каже глумица. – Било ми је важно да због великог успеха поменуте серије не поновимо оно што су гледаоци видели и како су нас запамтили, већ да нас открију у сасвим другачијем светлу. У „Орлу“ је све било бајковито, романтично и нестварно, а у „Јоргованима“ је прави живот, много суровији.
Поред Босиљчића и Мићаловићеве, у филму важне улоге играју и Мима Караџић, Гордан Кичић, Исидора Јанковић, Павле Чемерикић и Јован Јовановић који је био и водитељ церемоније отварања Феста, заједно са колегиницом Љубинком Кларић.
Те уводне вечери фестивала, коју је из непознатог разлога отворио кратки музички наступ поп групе „Арттан Лили“, награду „Београдски победник“ за целокупан допринос филмској уметности добио је наш познати редитељ Желимир Жилник. „Победника“ је Жилнику уручио уметнички директор смотре Југослав Пантелић.У филмском погледу, Фест је почео кратким остварењем глумца Радивоја Буквића „Још један дан“ са Миром Бањац у главној улози.
Сећање на баку
Радивоје Буквић је тако на овогодишњем Фесту дебитовао и као редитељ и као судија, јер ни једно ни друго није радио никада пре. Сада је имао и дужност председника жирија главног такмичарског програма. Новинарима је испричао да је филм надахнут последњим данима живота његове баке која је сачувала достојанство и у дубокој старости, не желећи да те тренутке проведе у болничкој соби.
– Последњих неколико пута када сам видео баку, кретала се само по кући, била је немоћна, али се није дала – објашњава глумац, а сада и режисер, рођен у Сомбору. – У једном тренутку фрижидер се угасио. Она се догегала до фрижидера, почела да га мази и да му тепа. Након неког времена фрижидер се укључио као и сваки уређај који има термотстат. Она се обрадовала и вратила. Након 15-так минута и ситуација се поновила, никако објашњавање функционисања термостата није помогло. У једном тренутку схватим да моја бака ради физичке вежбе, да је то њена теретана у кући и да је једина ствар коју она може да ради да оде до тог фрижидера, да је то једина машина у кући која даје звук и са којом она може да комуницира. То ме је јако дирнуло, схватио сам да се она бори за још један дан. Имала је она један израз кад је питају како је, говорила је: „дан по дан”.
Након „Још једног дана“ публика је уживала у америчком филму „Бартонова академија“ који је, пак, наишао на подељена мишљења критичара.
Диши, драга, диши
Последњих година се згодно намешта, намерно или не, да на Фесту има доста хрватских филмова, понекад се чини и више него српских. А згодно је зато што гости из Хрватске лепо попуњавају видљиви недостатак звезда из белог света. Са друге стране, често су комшијска остварења оригиналнија и занимљивија од домаћих, а још чешће су њихови аутори бољи саговорници медијима на прес-конференцијама. Како прошле, тако и ове године.
Један мрачни филм „Само кад се смејем“ довео нам је у Београд женску снагу хрватске актуелне кинематографије. Чине га Вања Јуранић (режија), Елма Татарагић (сценарио), Николина Вучетић Зечевић (мањински продуцент из Србије), Тихана Лазовић (главна глумица) и једини мушкарац Славко Собин у главној мушкој улози. Он је био највеће изненађење – у филму игра манијака и силеџију, а уживо је он бескрајно шармантан и духовит глумац који се ренесансно обукао, па и тако одскакао од остатка своје екипе.
Прича филма заснована је на истинитом догађају о дуготрајном насиљу у кући, мужа према супрузи, и тренутку када је оно превршило сваку меру. Жена је у тренутку свађе и насиља ножем обрисала све своје модрице и ране на души. Десило се у Задру, пре готово две деценије.Када су Вања и Елма почеле да истражују случај зарад филма, схватиле су да не могу у причу да ставе много тога што се заиста десило јер им нико не би поверовао да је то истина. Зато су на крају гледаоцима понудиле и судску пресуду, црно на бело. Ни потенцијални продуценти двема женама нису веровали да је њихова прича могућа, да тако нешто у реалности постоји.
– У једној од судских пресуда о том случају, стајало је дословце „муж јесте давио жену, али она је ипак могла дисати“ – каже редитељка и објашњава да је тај случај посебно изнервирао јер је пун мизогиније и нетрпељивости према женама. – Писало је и да она није морала одмах да му одбруси, могла је мало да сачека па да се врати кући, док се њен муж не охлади….
Епилог је пет година затвора за убиство из нехата и распад породице.
Неспретни лопов
Поменута копродуценткиња овог дела Николина Вучетић Зечевић била је најприсутнија „особа из сенке“ на Фесту: чак три пута се попела на бину и исто толико пута изашла пред новинаре. Она и њена продуцентска кућа учествовали су у снимању чак три филма приказана ове године. Други је румунски „Хорија“ редитељке Ана-Марије Комансеску (одрастање једног тинејџера док старим очевим мотором путује преко Румуније) који ауторка описује као „идеалан антидепресевни филм у доба када се будимо са страшним вестима којима нас бомбардују сваког дана“. Трећи Николинин филм био је словеначки „Узор“ – опет једно насиље, овог пута вршњачко.
Два домаћа филма, осим „Јоргована“, такође су имала прилику да се премијерно представе овдашњој публици. Аутори оба су већ имали прилику да учествују у програму Феста са ранијим остварењима. Младен Ђорђевић је дошао са драмом „Радничка класа иде у пакао“ која полази од идеје, како су то објаснили сам режисер као и продуцент Милан Стојановић, да је „радничка класа данас нестала и постала потрошачка“, па и да је „назив филма одлична метафора за ту појаву“. Идеја је, дискутабилна, као и сама метафора, али филм је занимљив и окупио је одличну екипу глумаца из региона коју предводе Тамара Крцуновић, Леон Лучев, Томислав Трифуновић, Оливера Викторовић, Мирсад Тука и други.
Трећи филм „Видеотека“ је стилски неухватљив и представља омнибус од четири приче које је све осмислио и режирао Лука Бурсаћ, добитник награде „Илустроване Политике“ на фестивалу у Врњачкој Бањи за сценарио свог дебитантског филма „Афтерпарти“. Лука нам је сада донео причу о лопову у покушају који је принуђен да се са отетим новцем сакрије у стари видео-клуб, док не прође опасност. Ту остаје целу ноћ и то време прекраћује гледањем три филма која ће му променити живот… пред новинаре је Лука изашао са двоје протагониста из филма: популарни певач, музички продуцент и повремени глумац Реља Поповић и дебитанткиња Тамара Исаиловић, једна од најлепших глумица Феста.
-„Видеотека“ је моје љубавно писмо поджанру „поноћног филма“ који су били популарни крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година у Америци, због своје садржине приказивани су око поноћи, у ограниченом броју биоскопа и ту пре свих мислим на дела Кроненберга, Карпентера и Ромера, или Жулавског у Европи – објаснио нам је Лука који планира да се пресели у Њујорк, где иначе често борави.
На питање, ко би био идеалан гледалац „Видеотеке“, одговорио је после краћег размишљања:
– Па, то сам ја! –надам се да има још таквих попут мене.
Луди краљ и зелени чај
Гостију из далеког света није било много, али посебно је задовољство било поново видети бразилског редитеља Карима Ајнуза који је пре неку годину био јунак фестивала Кустендорф, а са вашим извештачем је више пута разговарао и на канском фестивалу. Он је дошао са својим последњим делом „Краљичина игра“ (у оригиналу је „Угарак“) чији је продуцент наша (а светска) Габријела Тана, ћерка чувеног продуцента, угоститеља и „звездаша“ Дена Тане. Волели смо Каримове претходне филмове „Невидљиви живот“ и „Планински морнар“, а није нас ни сада разочарао, иако је уместо емоција понудио више снаге и моћи – тврде мушке и меке женске. Реч о ситуацији на енглеском двору у средњем веку када краљица (Катрин Пар) мора да чува живу главу од свог мужа, лудог краља.
Габријела Тана је уживала што је у домовини свог оца, често присутног на пројекцијама и прес-конференцијама, могла да представи чак два своја филма, и то добра. Други је „Амерички зец“ редитеља Патрика Дикинсона о оцу и сину који се не слажу најбоље, али крећу на заједничко путовање како би испунили жељу жени коју су обојица волели и која је волела њих. Патрик је студирао у Јапану где је провео и већи део живота па отуда и његова прича иде у те крајеве, а открио нам је да је делимично инспирисана и његовим животом и болешћу мајке којој је помогао да оконча свој живот.
– Људи о Јапану причају као да је то једна тотално другачија земља, другачији људи, другачији начин живота, али када одете тамо да студирате као ја и да живите тамо, и кад то пребродите, схватите да су то људи као ми, имају исту душу, исто срце, заљубљују се и одљубљују као ми. Схватите и да је јапанска породица исто што и српска породица или енглеска породица – рекао је редитељ Дикинсон кога је по доласку у јапанску породицу на размену студената, домаћин ударио у стомак и рекао му да је мршав и мора више да једе. Одмах су уследили обилни оброци са месом.
Дикинсон је испричао и анегдоту са снимања филма када су једног од чланова екипе понудили зеленим чајем, а он узгред рекао да више воли црни чај са млеком, на енглески начин. Сутрадан су на столу за послужење екипе освануле две врсте чаја, са две националне заставице, да се одмах зна где је „јапански“ а где „енглески“ чај.
– Тако смо закључили да смо сви љубитељи чаја, само различие боје, нашалио се редитељ.
Габријела Тана је најавила и да ће ускоро поново доћи у Србију, из Лондона где и живи, како би тражила локације за снимање филма о Милеви Марић Ајнштајн.
Рез за памет
Можда и понајбоље представљање на Фесту било је уприличено поводом педесет година од култног филма „Дервиш и смрт“ Здравка Велимировића (1930 – 2005), као и књиге о аутору „Одложено за сјутра“ коју је приредила његова удовица Ранка. Она је преминула пре две године и није дочекала излазак књиге, али је посао око објављивања и целе ове промоције уприличио редитељев син Младен.
Он је то урадио савршено, са сценама из „Дервиша“, сећањима глумаца и савременика на Здравка, причом његове ћерке (Младенове сестре), саме удовице Ранке, а окупио је и занимљиве говорнике попут Радослава Зеленовића (наследио 1971. Здравка на месту уредника филмског програма Дома омладине), глумца Миодрага Крстовића (играо код Здравка и читао одломке из књиге) и Томислава Гаврића, филозофа и теоретичара филма који се доста дружио са Велимировићем током последње деценије његовог живота и написао својевремено књигу о њему. Он је истакао да су четири од свега осам дугометражних играних филмова које је Здравко снимио врх југословенске кинематографије, а то су „Лелејска гора“, „Дервиш и смрт“, „Доротеј“ и „Дан четрнаести“.
Могло се ту чути и да је Здравко био родоначелник националног филма, да је аутор првог правог православног филма, да је имао специфичан породични и интелектуални однос са Мешом Селимовићем, да је упркос томе што је задужио и документарни филм и телевизијско стваралаштво био прилично скрајнут, а понекад и жртва интрига својих „колега“. Све у свему, најпаметнија прес-конференција и презентација на Фесту на брзину је прекинута без питања новинара, јер у организацији фестивала нешто није функционисало како треба.
Пише Срђан Јокановић
Фото: Цебеф