Још један магазин наше новинско-издавачке куће прославио је завидни јубилеј – „Политикин Забавник“ је 28. фебруара напунио 85 година а рођенданско славље, додела традиционалне књижевне награде, и отварање изложбе која нам дочарава првих осам и по деценија листа који је неизоставни део детињства, али и зрелости, свих генерација – уприличено је у Народној библиотеци Србије.
Пространи хол ове наше угледне установе био је, у правом смислу те речи тесан да прими све читаоце, обожаваоце и „другаре“ нашег и вашег „Забавника“ који су дошли да заједно са редакцијом магазина и колегама из „Политике“ а.д. прославе овај дан. Чекајући да званични програм почне, многи су са широким осмехом на лицу, разгледали изложбу, фотографисали се поред својих омиљених Дизнијевиих и стрип јунака и препричавали своја сећања на детињство и први сусрет за „Забавником“.
Своје утиске о „Забавнику“ и о томе какву је улогу овај лист имао у његовом животу изнео је и водитељ програма Аца Селтик, као и сви каснији говорници: Владимир Пиштало, књижевник и управник Народне библиотеке, писац Љубивоје Ршумовић (који нам је прочитао и песму посвећену свом вршњаку „Забавнику“), професор Воја Пантић.
Потом се присутнима обратила Ирена Шпадијер, председница жирија за доделу традиционалне „Забавникове“ књижевне награде за дело намењено младима написано на српском језику у претходној години, која је саопштила да је једногласном одлуком изабран победник – роман „Даске“ Уроша Димитријевића. Ово је, како се наводи у образложењу жирија, прича о „обичном“ књижевном јунаку који скејтом јури кроз своје одрастање и друштвену панораму испуњену живописним ликовима и догађајима, препознатљивим и сугестивним у микро-културним и социјалним посебностима једне специфичне урбане заједнице. Шпадијер је додала да је аутор дочарао и верну слику Ниша у првим деценијама 21. века.
Урош Димитријевић се зхвалио на признању и том приликом му је уручена награда, плакета и новчани износ. На конкурс је приспело 48 наслова, а жири је у ужи избор уврстио следећа дела: „Игра птица“ Катарине Обрадовић, издавач „Клетт“, „Тајне госпође Мандорле“ Ане Цакић, у издању „Пчелице“, „Рејон 24“, Бориса Џинића, „Доказ издаваштво“ и „Кад ствари пољуде“ Драгане Младеновић у издању „Креативног центра“.
Покровитељ ове награде, као и самог догађаја је „ОТП банка“.
Сви присутни су добили на поклон торбу са ликом Хогара Страшног и у њој, између осталог, одштампан први број „Политикиног Забавника“ који се на киосцима појавио 28. фебруара 1939. године. Име новог часописа изгласали су читаоци – петина дописница носила је овај предлог. Први број је штампан у две боје на 12 страница, и продат је у 120.000 примерака за само три дана. Часопис је потом излазио два пута недељно „уторником и петком“ и коштао је 1 динар. Последњи број пред Други светски рат изашао је у петак, 4. априла 1941. Поклоници „Политикиног Забавника“ чекали су чак 11 година да поново купе свој часопис (у новом комунистичком систему стрипови нису у почетку били „пожељна литература“), који је светлост дана угледао 5. јануара 1952. Ускоро почиње да се штампа у четири боје, што је било право освежење у тадашњем „сивилу штампе“.
Следећа значајна промена дешава се, гле чуда баш 1968. године, када је „Забавник“ освануо 6. јануара у новом магазинском формату са обојеним корицама. Његов препознатљив слоган „За све од 7 до 77 година“ појавио се на насловној страни први пут 7. фебруара 1992. године, да би потом, 1995, на захтев једног старијег читаоца та граница померена на 107! Има још много занимљивих детаља из дуге и богате историје „Забавника“, а сви који желе, могу да о томе читају у новом 3760. броју који је изашао 1. марта.
Увек у корак са временом, често и испред њега, „Забавник“ се мењао како би постао бољи, свежији, и како би пратио жеље и потребе нових генерација, али по нечем је остао препознатљив: био је и остао омиљено штиво радознале, паметне, добре и дружељубиве деце жељне знања, културе, забаве. А наравно, и свих оних који у души, ма колико година имали, увек остају таква иста деца. Многи од њих су дошли да честитају 85. рођендан „Политикином Забавнику“.
Пише Сања Лазаревић
Фотографије Милош Лужанин