Негде при крају села Славковица пут се сужава и креће узбрдо. Остаје асфалтиран, али толико узан да и једна кола једва пролазе. Мимоилажење је могуће само на неколико места. Том сужењу је, додуше, допринело и растиње које се наднело над друмом, па сузило и пролаз и видик.
Дан леп, сунцем окупан, средовечни мештанин наслоњен на ограду лице изложио сунчевим зрацима, спустио капке. Ужива.
– Стару или нову цркву тражиш? – упита, а једно око му оста затворено. – Светог Преображења је наша сеоска црква, а стара црква је сада манастир. Обично за њу питају. Она је тамо право, овим узаним путем. Не можете да залутате. На крају је пута, даље се не може у планину.
И заиста, не може да се промаши пут. А то промашивање није реткост када се траже старе светиње подизане у шумовитим и брдовитим пределима. На крају пута је мало проширење, можда може и импровизованим паркингом да се назове. Лево је црква, десно стрмина на чијем дну жубори поток.
Манастир Ваведења Пресвете Богородице у обнови – пише на зиду лево од улазних врата. И пише да је светиња сазидана у 13. веку. А дрвена врата на којима је при врху укуцан дрвени крст, замандаљена. Не може се унутра. Друго обавештење усмерава намерника на невелику просторију испод трема у саставу светиње, али са својим улазом.
Врата на лучно засведеном улазу широм отворена. Са десне стране је простор за паљење свећа, а воштанице су сложене по величини и поред сваке гомиле исписана цена. Лево од улаза је сточић са иконама и фотографијама светаца, целивајућим крстом и посудом за прилоге. „За завршетак радова“, пише поред. У челу просторије се бели велика мермерна плоча на којој испод крста пише да су ту положени земни остаци из 14,15. и 16. века. Унутра су кости које су истраживачи прикупили од 1972. године када је почела обнова светиње. До тог времена црква, односно манастир је био у рушевинама и највећим делом затрпан земљом.
Лево од улаза, у простору који је ископан ниже од нивоа пода, два саркофага покривена су белим мермерним поклопцима. Ту су и нађени када су истраживања обављана. Археолози кажу да за разлику од оног места где су прикупљене разне кости, овде почивају упокојени чији су костури цели. Истраживачи који воле да слободније тумаче древне записе, кажу да би у овом простору, односно у овим саркофазима могли да буду земни остаци Ђурђа Бранковића, његове супруге Јерине и сина Лазара. Археолог Димитриј Мадрас, који је ископао два велика саркофага, изјавио је тада да мисли да би ово могло да буде место где почива ова трочлана породица. Начин градње цркве, њена величина и остаци два конака дају истраживачима за право да кажу да је ово задужбина неког великаша. А сахрањивање је овде обављано од 12. или 13. столећа. Но, да је овде некакав живот постојао и раније показује једна плоча датована у девети век.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању