Било је црвено слово у Црквеном календару, а тога дана, мада није правило, родбина одлази на гробље. Сети се најмилијих. И тог дана било је приметно више народа на Вршачком гробљу. Видело се то и према броју људи око поднева, али и према запаљеним свећама и остављеном цвећу поред споменика.
Кратко је трајала потрага за гробом књижевника Јована Стерије Поповића. Кратко, ако се упореди са каснијом потрагом за гробом његовог рођеног брата Ђорђа који је сахрањен на истом гробљу. А гроб је близу, ту, одмах иза гробљанске цркве. Само једна избетонирана стаза одваја капелу од вечне куће славног књижевника.
Да ли је аутор очекивао неко изгледније знамење, или није у ходу добро прочитао натпис исписан у 19. столећу, ко ће га знати, тек два пута је пролазио поред споменика. У трећем покушају млада дама показа руком:
-Ено, онај бели споменик. Ту лежи Јован. За брата Ђорђа не знам тачно, али знам да је у оном делу. Ту где су стари споменици.
Показа руком прво ка Јовану, потом ка том старијем делу гробља и удаљи се.
Леп споменик. На врху мала фотографија Стерије, испод текст, у подножју, на плочи положен венац. Поодавно, осушило се свеже цвеће. Реза на капијици не може да се покрене. Рђа чини своје. А због фотографије прескакати ограду од кованог гвожђа офарбану у црно, не иде. Златна слова шљаште на сунцу. Дуго је знамење пропадало, на срамоту свих, јер власник оштрог пера није имао наследника. Онда су комуналне власти Града одлучиле да споменик освеже и златотисом појачају натпис.
У том гробу почивају три особе. Јелена, двострука удовица и њена два супруга ,Јоаким и Јован. То и пише на споменику који је двостран. Када се Јоаким Манојловић упокојио, супруга Јелена му је на вршачком гробљу подигла споменик. И када га је ожалила своју руку дала је комедиографу који је тада имао 43 године. Затим је на вечни пут отпремила и Јована.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању