УЗБУДЉИВА АУТОБИОГРАФСКА КЊИГА ХАБЕН ГИРМЕ
Географија није гарант слободе

Назив аутобиографске књиге „Хабен“ са поднасловом „Глуво-слепа жена која је завршила права на Харварду“ указује да је особа, чије име је у наслову, имала необично образовање. Свакако јесте јер она јесте и прва особа која не види и не чује а завршила је један од најцењенијих факултета на свету. Но, ово је књига која може да образује и њене читаоце. Читање им неће донети угледну међународно признату диплому нити ће их одвести у Белу кућу, што се догодило њеној ауторки, али ће им променити поглед на живот и научити о истинитим људским вредностима.

Већ на првој страни књиге она каже да је глува и слепа, у свету прављеном по мери оних који виде и чују, и то саопштава само као просту чињеницу, што је у складу са њеним именом које на језику Еритрејаца значи „понос“.

Образовање је за Хабен почело рано, још на рођењу. Дошла је на свет оштећеног слуха и вида у калифорнијском граду Окленду, 1988. године, као дете имигранта из Етиопије и избеглице из Еритреје. Стање се убрзано погоршавало да би коју годину касније стигло до свега једног процента вида и слуха. Лепим и јасним језиком Хабен Гирма нас води наостављале на путу и и избеглице из Еритреје. на своје необично животно путовање састављено из препрека и непријатности, али и осмеха који би уследили након што би превазишла недаће. Против себе је имала готово све предрасуде данашње Америке, од расног и родног питања до физичких недостатака и избегличког порекла својих родитеља.

Први сусрет са Хабен у књизи дешава се када је девојчици седам година. Она у шоку и страху седи у авиону док њеног оца на силу извлаче и избацују из летелице. Не може да разуме шта се дешава са јединим њеним сапутником на том лету од Адис Абебе до Лондона, не зна где јој је отац нестао, не схвата да јој стјуардеса нешто говори. Хабен је уплашена и осећа се као одсечена од света. Мајушно дете се утопило у великом седишту где чврсто држи појас за везивање, већ мокар од суза којима га натапа.

Око ње ужурбани покрети парају мркли мрак и потпуну тишину. Тај појас јој је једина веза са местом на коме је до малочас био њен отац. Само тај појас, што га чврсто стеже малим рукама, повезује дете које не види и не чује са оцем, са авионом и са свиме што се око ње догађа. На срећу, отац је у тренутку непажње чувара успео да побегне и у последњем тренутку утрчи у авион пре затварања врата и полетања. Та способност да разуме свет помоћу било чега што јој је у том тренутку при руци, објашњава нам како је Хабен своје мане успела да претвори у врлине и предности и да додир постане њено најјаче чуло и једино средство за успех у животу.

 

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању