Широј публици Слободан Бештић је препознатљив и упечатљив по неколико улога с малих и великих екрана, попут оне с почетака каријере, у филму „Кућа поред пруге”, где је дочарао драмски сукоб генерација кроз лик Митра, прогнаника с Космета који је силом прилика приморан да се окрене ка будућности, док се његов отац (Љубиша Самарџић) тврдоглаво држи принципа и идеала у које је читавог живота веровао.
Од других екранизованих остварења, и данас се памти његова главна улога (уз Галу Виденовић) у култној дечијој серији „Метла без дршке”. Стога смо и разговор за „Илустровану Политику“ почели у том „снимајућем” опсегу, а затим смо “ракурс” померили и ка театарским темама.
Изузимајући позориште, широкој публици сте постали препознатљиви након „Куће поред пруге”, а још више након дечије серије „Метла без дршке”. Да ли данас поетика те серије за децу делује архаично и делимично наивно?
– Није први пут да ме новинари питају таква питања у вези са „Метлом без дршке” и ја увек једно исто кажем: то је време прошло. Ја нисам сигуран да би данас клинци гледали то са истом концентрацијом и уживањем у овој форми, пошто се доста ствари променило у начину мишљења, у перцепцији игрица и тако даље. И сад то тражи неку нову форму. Оно што је ту најлепше, било је да смо ми у серији говорили на један забаван начин нешто о чему деца размишљају у смислу свакодневних односа, вредности: како са другаром, како са сестром, како са родитељем. Та врста едукације нама је неопходна. Не само деци, него је неопходна и одраслима. Мислим да би било добро направити један филм или серију, не као „Метлу без дршке 2”, далеко од тога, него један осмишљени програм у коме би се у новој форми о истим тим стварима данас разговарало. И за одрасле и за клинце.
Кад сте споменули едукацију, да се дотакнемо и питања: да ли је наша позоришна публика едукована у смислу позоришног бонтона, да не типка телефон за време трајања представе?
– Није едукована, шта друго да вам кажем (смех). У неким позориштима имају уређаје који аутоматски искључују мобилне телефоне, али углавном, ти уређаји често и не раде па нам се врло често дешава да публика просто извади мобилни телефон и гледа у екран. И ми видимо њих у мраку, видимо лица тих људи који не прате представу него се занимају шта има на фејсу или не знам већ где. Тако да то нама смета. Просто нам руши концентрацију, јер треба имати неку врсту мира и тишине да би се одређене представе играле. Неке друге, опет, не траже такав амбијент, негде може и да се упали светло, па ми сиђемо у салу међу публику, али у већини представа ипак тај неки минимум позоришног бонтона мора да се поштује. Просто, зато што је то жива сцена. То није телевизија. Људи седе, гледају нас, али између нас је пар метара раздаљине и ми све видимо и чујемо, постоји директна комуникација.
Кад се сетимо времена од пре три и више деценија, било је ретко да глумци снимају рекламе и друге комерцијалне садржаје. Многи кажу да данас то морају то да раде, јер посао у позоришту није довољно цењен а ни плаћен?
– Да тачно, није цењен. Прва ствар је да ми немамо ауторске уговоре. Значи, ми нисмо аутори својих улога, него извођачи, што нас одмах ставља у једну врсту неравноправне позиције у односу на друге професије. По мени то је просто логика – није свеједно ко игра коју улогу. Један глумац ће одиграти на један начин, а неки други ће донети потпуно неке нове нијансе. И то је оно што ми доносимо као глумци и као уметници, иако нас многи не виде тако. А што се тиче реклама – морамо да преживимо. У време кад сам ја почињао, 1987, плате у позориштима су биле довољно велике да сте могли да преживите месец и да још и негде отпутујете. Ја сам једне године од једне плате отишао на крстарење Египтом. То је данас незамисливо. Ми данас морамо да радимо више послова да би спојили крај с крајем.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању