Већ на први поглед филмски фестивал у Џеди је другачији од свих осталих у свету: са нама у истом правцу путују муслимански ходочасници, само што ми остајемо у овом граду на Црвеном мору, а они настављају даље, ка исламском светом граду Меки.
У авиону од Истанбула десетине верника у белим одорама налик чаршавима огрнутим преко нагих тела, у пратњи својих ханума и деце не маре за хладноћу. Молитве им греју срца. И у авиону турске националне авио-компаније, вероватно само на овој линији, чује се молитва из звучника, а за случај да не чујете добро имате је и исписану на екрену испред вас. И на арапском и на енглеском. После подуже молитвене поеме Алаху „да сачува вас на овом лету, вашу породицу, ваше послове и склони ваше непријатеље од вас“, добијате добар ручак, све заједно са фашираним шницлама, о чему европске авио-линије могу само да маштају, а онда спавање наредна четири сата, Или филм по избору.
Џеда је највећа саудијска лука, са великим аеродромом и одатле се најбрже стиже до Меке, смештене на педесетак километара одатле. Ипак, у тај град хришћанима није дозвољен улазак и постоје разни начини да се они открију и спрече да тамо пристигну. Тај град је муслиманским верницима толико свет да у њега из својих домова широм планете на пут крећу одевени у беле покриваче јер такви морају да се појаве у Меки, али чак и када авион прелеће преко светилишта они не смеју да буду у цивилној одећи.
Магла на очима
За разлику од Меке, Џеда је други свет. Модеран град, чак и превише. Аутопутевима са осам трака јурцају аутомобили свих величина, тржни центри бљеште, посебно ноћу, али Џеда свакако није намењена пешацима. Домаћини нам кажу да ту нико не шета – сви иду колима. Делом је то због превеликог пространства које заузима град. Пешке готово да не можете нигде да стигнете јер су раздаљине превелике. Можете и један километар или два и три да шетате а да не видите ништа посебно што би, рецимо волели да овековечите на снимку. Један хотелски комплекс је дугачак петсто метара, па онда парк још двеста па раскрсница, па незанимљива безлична зграда, па један ресторан, онда плац за градњу од још петсто метара и схватите после неког времена да је пешачење по Џеди узалудан посао. Посебно што, иако на мору, град баш и нема плаже. Најближа је, кажу, на сат вожње, и нисмо проверавали каква је.
Још је један разлог за узалудност ходања – велика топлота. Почетком децембра је 33 степена дању, што бројчано и није најстрашније, већ велика влага и осећај да вас сунце пржи а ваздух дави. Због такве климе Саудијци су отишли у екстрем па превише хладе сваку просторију, од аутомобила до хотелских лобија и ресторана. Ако је свуда нула степени, у биоскопима је дубоки минус. Џемпер је обавезан у биоскопу за оне ненавикле на такве услове гледања филма, а када изађете напоље, наочаре вам се у истој секунди замагле. Као и мозак и срце.
Прави живот овде почиње у касно поподне када се пале светла и сунце почиње да залази. Сасвим је уобичајен призор да радње пуном паром раде око поноћи, када су и паркови пуни људи и породица са децом. Не знам како мештани себе називају, али странци их скраћено зову Џедаји, што је симпатично, мада није изгледно да старији Саудијци знају нешто о тим филмским ликовима. Није необично да таксисти немају појма да постоји неки филмски фестивал у њиховом граду.
Први фестивал одржан је 2021. године, баш у време жестоког удара ковида у Европи, јер је овде све било готово нормално, каже нам симпатична Лама, једна од особа из организације фестивала. У почетку су сви били уплашени, али онда је држава, каже, све лепо организовала и уопште није било неке велике епидемије, живот је функционисао готово нормално.
У таквој ситуацији фестивал је одржан у старом делу града где је све живо и узбудљивије него у савременим крајевима Џеде, али невоља је била недостатак паркинг простора. Зато је фестивалски центар премештен у суперлуксузни хотел Риц-Карлтон где се налазе и две биоскопско-позоришне конгресне сале, безбројни старински украшени ходници и дворане. Ипак, већина пројекција одржава се у салама биоскопа смештених у тржном центру Ред Си Мол, на пола сата вожње од фестивалског центра. Или сат, ако је гужва у саобраћају. Тамо ћете ући и у супермодерне Ајмакс биоскопе где се у првом реду уместо фотеља налазе кревети, за удобно гледање, без кривљења врата!
О Гази други пут
Невероватно је колико Саудијска Арабија личи на нову светску филмску силу, што ће се, могуће, убрзо испоставити као истина. Посебно је невероватно ако знамо да до пре пет година нису ни имали биоскопе, који су били забрањени почетком осамдесетих када је на власт дошла конзервативна исламска струја. Када је стари краљ умро и на његово место дошао принц-наследник средњих година пустио је у великој мери да демократија и начин живота Запада улете у земљу којом влада. Иако се краљевској породици не сме противречити, јер за то може и у затвор да се оде, могуће је тражити промене, али све док краљ не каже завршну реч. Она се више не доводи у питање. Зато овде нема демонстрација и протеста, чак ни када је реч о рату у Гази и Израелу.
Пре доласка очекивао сам да палестинско питање буде високо котирано на листи тема о којима ће се разговарати. Уместо тога – мук! Једини који је о томе нешто рекао након пројекције свог филма био је тунижански редитељ Мохамед бен Атија, аутор сјајног остварења „Иза планина“. Чули смо и да је једном од два његова главна глумца, оном са палестинским пасошем, била у последњи час одбијена саудијска виза. Једном другом госту било је забрањено да се појави на црвеном тепиху са оним препознатљивим палестинским шалом око врата.
Уместо помена жртвама рата, на фестивалу се славило и певало, буквално. Сваке ноћи је у Фестивалској башти хотела Риц-Карлтон наступала нека локална музичка звезда или ди-џеј са својим умећем прављења атмосфере. Холивудске звезде су инкогнито долазиле, најављиване дан уочи доласка и имале су обавезу или да се појаве на црвеном тепиху или да буду гости програма „У разговору са….“. Тако су у Џеду стигли Вил Смит, Џони Деп, Крис Хемсворт, Шерон Стоун, Мишел Вилијамс, Хали Бери, Гвинет Палтроу, Николас Кејџ, али не без контроверзних нагађања о разлогу њиховог доласка којима се неки западни новинари баве на својим друштвеним мрежама. Најпре, неки од њих су отпадници из западног филмског света, углавном због некаквог насиља према колегама или женама, попут Депа или Смита, чије каријере су кренуле низбрдо. Саудијска Арабија и њени филмски фондови узели су их под своје и почели да финансирају њихове филмове.
Друге звезде у Џеди су, прича се, добиле хонорар од милион долара да се појаве на пар дана овде, што није згорег за посрнуле каријере већине њих. А добро је и за саудијску власт, кажу ти новинари у својим објавама, јер тако покушава да опере прљав веш унутрашње политике и мањак демократије. У помоћ је пристигао и овдашњи амерички амбасадор који је позвао продуценте из целог света да у Арабији снимају филмове, а да ће Амбасада САД пружити сву могућу помоћ. Можда и није чудно што се Газа и Палестинци не спомињу превише у Џеди.
Једина баш велика актуелна звезда је аустралијски глумац Крис Хемсворт кога знамо из Марвеловог филмског универзума у коме игра Тора. Он је, изгледа, дошао на наговор свог земљака редитеља База Лурмана који је председник жирија. И само је мало поразговарао са Базом пред публиком и отперјао. Не дају интервјуе, нема прес конференција, само подобни локални новинари или колеге разговарају са њима, на бини, са пристојне удаљености од публике, посебно новинара.
Краљица Шерон
Било је ту и неколико европских звезда као што су глумице Дајан Кругер, Паз Вега, редитељи Мајвен и Фатих Акин и још понеки, али нико није привукао пажњу колико индијски суперстар Раванир Синг. Нама његово име не значи ништа, али он је, кажу, један од најплаћенијих глумаца у Индији и очигледно да је Азија опчињена њиме. Добио је награду за животно дело и овде је увек био окружен обожаваоцима, много више него Вил Смит или Џони Деп, рецимо. Било је необично видети девојке у традиционалној одећи, неке и у буркама, како сликају Раванира својим мобилним телефонима и труде се да добију аутограм или селфи. Раванир је прилично смешна особа иако није много духовит у јавности. Каже да му је част да добије награду у присуству свог идола из младости Џонија Депа. Пратило га је много телохранитеља, а он је и сам правио буку која скреће пажњу на његово присуство тако што је у руци држао звучник из кога је трештала индијска традиционална музика.
Нашим читаоцима би свакако била занимљива појава јунака турских серија на црвеном тепиху: оне нису освојиле само Балкан већ добар део Трећег света. Глумица Мервем Узерли која је играла султанију Хурем у серији „Сулејман Величанствени“ била је једна од најсликанијих на црвеном тепиху, а само нешто мање њен колега Бурак Оџивит који је тумачио Бали Бега у истој серији. Сећамо се хистерије којом су га овдашње жене дочекале када је недавно снимао рекламу у Београду. У Џеди је за њега, ипак, било мало мирније.
Свечану церемонију отварања водио је главни пар фестивала, Мохамед Алтурки и Џомана Алрашид, који су дочекивали главне звезде и били уз њих на позорници, трудећи се да буду примећени и на свакој фотографији са звездама. Шерон Стоун су најавили као „припадницу краљевске породице Холивуда“. Глумица је са мало шминке и без операција естетске природе поносно показивала своје године, боре, и кожу, можда и зато што се нису превише видели – били су у сенци њеног топлог осмеха и емотивног говора.
Она је била једна од познатих жена које су својом појавом јасно ставиле до знања да је полна слобода стигла, као и свака друга равноправност. У земљи младих где сви говоре енглески, где пола становништва одбацију религијске ношње и бави се савременим технологијама и жене су избориле своја права: оне гласају, оне се школују, оне раде, оне возе кола, оне су на руководећим местима, али у мушком свету арапске традиције ипак теорија долази у судар са животом. Баш доста филмова које смо видели говорило је о невољама са којима се жене суочавају у арапским земљама, а неке од њих режирале су и жене. Можда најбољи међу њима, у такмичарском програму били су „Далма“ из Уједињених Арапских Емирата у режији Хамеда Алсуваидија и „Даће Бог сина“ јорданског редитеља Амжада Алрашида.
Међу осталим остварењима освојили су нас бајковита авантура „Иза планина“ из Туниса која је била запажена и на фестивалу у Венецији, као и норвешко-ирачки „Скривање Садама Хусеина“ Халкавта Мустафе, документарац о човеку који је копао рупу за скривање Садама Хусеина након америчке инвазије на Ирак и где га је успешно скривао неких осам месеци. Тај човек се зове Ала Намук Јасим ал-Дори и био је једна од звезда фестивала. Тајновитих звезда јер говори са новинарима у присуству адвоката и не зна се тачно где сада живи. Дао је ексклузивни интервју за „Илустровану Политику“ који ћемо објавити у једном од наредних бројева.
Остајемо јединствени
Одличан утисак оставило је још неколико филмова, уз ограду да смо због недостатка времена видели тек мањи број приказаних светских премијера (35 их је било). То су индонежански „24 сата са Гаспаром“ који је режирао Јосеп Анги Ноен (љубимац европских фестивала), јужнокорејски „Без наде“ у режији Ким Ченг-Хуна, турски „Ране оклевања“ Селмана Наџара, а посебно су нас освојила два арапска остварења.
„Џокеј“ египатског аутора Абу Бакр Шаукија (у саудијској продукцији) о односу једне камиле и њеног јахача на тркама, дечака који има само ту животињу. Други је управо филм који је отворио фестивал “Хавђин“, рађен према бестселеру у Саудијској Арабији, савремној бајци коју су овде сви читали. Реч је о љубави студенткиње медицине и Ђина, духа који у паралелном универзуму живи на истом простору, али нема могућност да разговара са људима, додирује ствари или утиче на дешавања у њиховом свету. Јасир Алјасири (Ирачанин који живи у Дубаију) је мајсторски режирао ово дело пуно љубави, акције, драме и визуелних афеката који су рађени у Саудијској Арабији. Прича филма се дешава у Џеди, аутори су из истог града, у њему је сниман, а главни глумци су баш одавде. Изврсни Бара Алем и Нур Алкадра су побрали велике аплаузе. А чујемо и да су током снимања постали пар у приватном животу.
Организатори фестивала имају разлога да славе резултат свог труда јер је све функционисало беспрекорно, а деловало је јединствено и аутентично. Што би рекао селектор међународног програма (неарапског) Калим Афтаб: “Ми желимо да будемо ми, а не европски фестивал на Блиском исторку“.
Пише Срђан Јокановић