Сандра Хилер (45) је чудесна глумица која, чини се, може све. У ова два актуелна филма глуми на три језика. У „Анатомији пада“ је ћудљива књижевница променљивог расположења, а у „Зони интереса“, хладна супруга нацистичког официра. Сандра је увек другачија, оригинална и убедљива. Једна од најцењенијих глумица Европе данас.
За новинаре је енигма. И тешкоћа. „Знам да има глумаца који воле да шармирају новинаре, али ја то не знам да радим и одлучила сам и да нећу покушавати“, каже нам она. Поштено. Њени одговори су кратки, ништа у њима нема осим суштине. Ретко се смеје и не даје вам прилику да сазнате шта мисли о разговору, питањима… Можда је и у праву – свој таленат је усмерила искључиво на посао, на улажење у ликове…
– О, не, то је за мене фраза – разуверава нас глумица. – Инстинкт и подсвест ме воде кроз улоге које играм, ту нема контроле и улажења.
У „Анатомији пада“ тумачи имењакињу Сандру, познату књижевницу којој понестаје инспирације, како за књиге тако и за живот у браку. Док проводе одмор у планинској брвнари на француским Алпима, њен муж је пронађен мртав у снегу испред куће. Очигледно је пао кроз прозор на спрату, али да ли је сам скочио или га је неко гурнуо или му је неко помогао да падне? Сведока нема осим пса и малог сина који је слеп. Књижевница је оптужена за убиство и са почетком суђења трилер се претвара у брачну драму која на светло суднице износи најситније детаље заједничког живота удовице и покојника.
Свађа није решење
Гледаоци до краја нису сигурни да ли је крива или није. Ртедитељка филма Жистин Трије је у својој глави имала одговор, али није желела да га саопшти глумцима. „Ја сам одлучила да верујем Сандри“, каже глумица. „Глумила сам је као да заиста верује у оно шта говори, али и као особу која је, ипак, и била способна да уради оно зашта је оптужена“.
Током суђења видимо да је брачна идила била лажна и да је та веза садржала пуно отрова и превара. По ко зна који пут, Сандра се не слаже:
– Мислите да је њихова срећа била лаж? Мислите да не можете бити заљубљени у две особе истовремено? Мислим да су они имали добар живот, да су се добро забављали у браку, док се изненада нешто није променило. Сигурна сам да су се некада волели и поштовали, али једна мала незгода са сином учинила је да брачни воз искочи из шина и све крене у супротном смеру. Мислим да је за сваки пар, када се деси нека велика криза, тешко да настави на исти начин као до тада. Осећање кривице, пребацивање одговорности и друго, све то доводи и до удаљавања или развода, што не значи да је од почетка било тако. Важно је правити разлику између жеље за свађом и налажења решења које вам можда није по вољи. Сандра је дуго желела да нађе решење, али није успевала.
Сандра је немачка књижевница која са мужем Семјуелом и сином Денијелом разговара на енглеском, а на суду се брани на француском: глумица се одлично сналазила у глуми на два језика, понекад и унакрсно их говорећи.
– Доста сам се припремала за део на француском језику, а после свега и даље га не говорим како треба. Све разумем, али ми је граматика лоша и не усуђујем се да га причам, осим када га научим за улогу. Генерално волим језике, енглески говорим добро, а учила сам руски шест година у школи и то је био мој први страни језик. Ја сам рођена и одрасла у некадашњој Источној Немачкој и руски нам је био обавезни језик. Волим да га говорим и данас. Сваки језик чини да вам се тело мења када га говорите, сваки језик захтева другачији положај тела, главе или уста и то ми се допада. Као храна, свака има другачији укус и једе се на различите начине.
Не дам јој ништа!
Док у „Анатомији пада“ све пуца од емоција и страсти главне јунакиње, у „Зони интереса“ је Сандра Хилер имала сасвим другачији задатак и став. Ту игра Хедвиг Хес, жену нацистичког команданта Рудолфа Хеса. Скућили су се тик уз логор Аушвиц од кога их дели зид. У свом дому са прелепом баштом пуном цвећа, деце, пријатеља, собарица, послужитеља и свакаквих животних ужитака, Хедвиг води фамилију и кућне послове. Не занима је шта је са друге стране зида где њен муж свакодневно иде на посао да би испунио норму – број убијених Јевреја.
– Што сам боље упознавала ту жену, мање сам је ценила – објашњава нам Хилерова. – Она нема осећања, хладна је особа која мисли само на себе. Обично ликовима које играм дам нешто од себе, али за Хедвиг сам сматрала да би било погрешно да јој дам било шта своје. Само сам следила упутства редитеља, а емоције које сам имала поклонила сам њеним жртвама.
Јунакиње оба филма са којима се борила за „Златну палму“ у Кану немају моралне дилеме у односу на оно што чине, бар тако се нама чинило. Глумица другачије види ствари:
– Моралне дилеме сигурно имају, али вероватно не у погледу свих ствари које гледаоци виде на платну. Не знам никога ко има само једну страну личности и не знам никога ко све ради исправно. Те моралне дилеме део су живота и изазов је за свакога од нас како се поставити према њима. Зато смо од почетка знали да „Анатомија пада“ неће бити прави трилер са питањем „ко је убица“ већ прича о томе шта мислимо о људима и ономе шта су спремни да ураде, како се наше виђење других мења због неких ствари које о њима сазнамо касније.
Али, ни та сазнања не морају бити мерило, коментаришем. Друштвене мреже, трачеви, лажне вести…
– Тачно, али шта друго можете против тих ствари него да се браните истином! Ако је неко оптужен да је урадио нешто погрешно склони смо одмах да га осудимо, не сачекавши пресуду. Данас сви суде и пресуђују свакоме, јавно, на брзину, а ја не желим да учествујем у томе. Нисам ни судија ни адвокат. Мени није тешко да се извиним када погрешим или некога повредим. Зато ми је било важно да учествујем у филму „Зона интереса“. Као Немица осећам одговорност за оно што су моји сународници претходних генерација урадили и мислим да о томе треба стално да говоримо, чак и ако постоје они који све то поричу. Буквално нико од злочинаца, ниједан фашиста, никада није рекао да дубоко жали због свега што су учинили и то је нешто о чему много размишљам, али и даље не разумем. Да је овај филм био још једна биографска прича никада не бих пристала да играм у њој, да будем део тог света. Начин на који је редитељ Џонатан Глејзер радио овај филм учинио је да тема буде важнија од ликова и техничких детаља.
Немам каријеру
Оваква година тријумфа за Сандру Хилер вероватно не би била могућа без невероватног успеха филма „Тони Ердман“ који је режиала Марен Аде. Претпостављате, Сандра воли да има другачији став од новинара – и овог пута!
– Можда, а можда и не. Редитељу „Анатомије пада“ Жистин Трије сам знала од раније, а што се тиче „Зоне интереса“ дошла сам на аудицију као и сви други, а ни данас не знам да ли је Џонатан Глејзер видео било који од мојих ранијих филмова, укључујући и „Тонија Ердмана“. Не могу да кажем ни да ли је тај филм утицао на моју каријеру, јер нисам сигурна да ли ја уопште имам каријеру? За каријеру је потребан план док ја ништа не планирам, понекад ми је важно да се после неког снимања удаљим од свега и одморим, а то никада није добро за каријеру. Зато увек волим да мислим о свом животу као о мозаику у коме понекад ствари дођу на своје место, а када се то догоди онда много и напорно радим.
Сандра се одмара са мужем и децом, о којима не говори јавно, али и у позоришту за које се школовала. На жалост, данас све мање времена има за њега.
– Позориште је део мене, школовала сам се да будем позоришна глумица, да будем уочљива на сцени, а на филму је често поглед и глума очију важнија од глуме телом. Ја увек волим да користим цело тело у својим улогама. У позоришту највише волим да играм у делима Хајнриха фон Клајста који је живео и радио на прелазу из 18. у 19. век. Језик његових дела је најдивнији и најсложенији драмски језик који имамо у немачком позоришту, свака сцена може да се игра из петнаест различитих углова и да сваки од њих буде исправан. Волим да играм његову „Пентезилеју“ која је јако тешка јер је само двоје глумаца на сцени, они који играју Пентезилеју и Ахила. У позоришту играм од 1996. и слабо се сећам свега што сам урадила. Свега пар представа је снимљено, остале су ишчезле, не само из мог сећања. Данас филмске улоге више остају у мени. Пре пар месеци добила сам прилику да поново прочитам Клајстов комад „Кети од Хајлброна или ватрено суђење“. Играла сам у њему у својим двадесетим, а сада ми је тај текст деловао потпуно страно, као да га видим први пут. Видела сам га потпуно другачије него у младости. Било ми је занимљиво да видим колико сам се ја променила, јер текст је остао исти.
Пише Срђан Јокановић