Филм „Иза планина“ је и трилер и натприродна фантазија о човеку који можда може да лети, а можда и не може. Можда се то нама само чини, али… делује као да тај Рафик може да оствари оно што пожели. Најпре слободу да може да сања. Рафик је и муж и отац, средовечни мушкарац са извесним менатлним проблемима који је одслужио четворогодишњу затворску казну зато што је у наступу беса полупао своју канцеларију и наочиглед ужаснутих колега скочио кроз прозор у понор. Зашто није погинуо схватићемо током филма. По изласку из затвора он из школе практично отима свог сина, који обожава оца, и вози га у планине где планира да му покаже своје натприродне моћи. Упознаћемо још неке представнике шароликог тунижанског друштва, од усамљеног пастира до богатих снобова и на крају, можда, пустити и сузу.
Прича о слободи, очинству, идентитету и сновима наишла је на сјајне критике током прошлогодишњег фестивала у Венецији где је филм премијерно приказан. Касније је имао узбудљив пут по фестивалима, од Солуна преко Лондона до Џеде, где смо и попричали са аутором, а сада је овај филм и на ФЕСТ-у.
Мохамед Бен Атија сетио се нашег прошлог интервјуа, када је у Кану боравио са остварењем „Драги сине“, због чега смо овог пута остали у дужем и пријатељском разговору. Посебнан шарм овом дружењу дало је присуство продуценткиње „Иза планина“, легенда туниске кинематографије Доре Бушуше, која се такође добро сећа и „Илустроване Политике“ и заједничких филмских авантура по Тунису са нашим редитељем Слободаном Иветићем. Све у свему, пријатељи су поново на окупу.
Био сам наиван
Поводом онога што сте рекли након пројекције филма у Џеди, да сте имали неке слике у глави које су вас водиле ка идеји за ову причу – какве су то слике биле?
– То су били двадесетак година стари снови о летењу и плутању ваздухом. Није то било летење као да сам птица па лебдим у ваздуху, већ летење у свакодневном животу, у стану, док силазим степеницама напоље, док идем на посао… Увек када бих се пробудио након тих снова покушавао сам да забележим осећање које сам имао док сам их сањао.
Јесте ли покушали да објасните себи те снове?
– Да, неки људи су ми говорили да то има везе са сексом, али ја то нисам умео да повежем нити да разумем. Поједини су говорили да су у питању неке фрустрације, али мислим да су то уобичајени снови за многе људе. После неког времена помислио сам да може од тих мојих снова да настане сценарио за филм, али нисам био уверен толико да бих се посветио само њима. Снимио сам пет кратких филмова и дугометражни „Хеди“ и тек после њега сам се вратио својим сновима из младости. Много интезивније тек након другог филма „Драги сине“. Много сам писао и брисао, пуне три године.
Рекли сте и да су ти снови за вас тада значили слободу. Шта вам значе данас?
– У то време сам био наиван, занимале су ме једноставне ствари, а о дубљем смислу живота или идентитету нисам марио. Данас је другачије, све више ме занима мој арапски идентитет. Посебно је то почело пре две године када сам дошао у Џеду на филмску радионицу Фестивала Црвено Море, где се представљају аутори из арапских земаља, али и целе Африке и Азије са својим идејама и, евентуално добијају новац да их остваре. Ту сам се први пут у животу повезао са арапским светом. То може да вам звучи чудно јер људи са стране мисле да је арапски свет ионако повезан, али он то није осим на пољу културе, донекле. На пример, у оно време су Тунижани знали да су по традицији и култури блиски Саудијцима, али истовремено нису знали ништа једни о другима. Ми имамо блиске везе са Алжиром и Мароком који су нам у комшилуку и делимо исти један период француске колонијалне историје. Ми се познајемо, али са другим нацијама арапског света готово уопште не. Исто је било и са Јорданом. Ми разговарамо о политици и вери, али људи се не знају међусобно.
Очинство ме је променило
Ваше занимање за идентитет је порасло због политичке ситуације или зато што сте сада старији?
– Из оба разлога. Посебно сада. Видите да наше владе не мисле исто, понекад су политички и идеолошки удаљене једна од друге, али народи мисле исто. Сада се осећам комотније када мој филм прикажем на арапском фестивалу јер знам да током тих десетак дана могу са публиком, колегама, новинарима да разговарам и о филму и о животу, и о политици и о невољма наших друштава, али у Европи имам другачији осећај. Знам све те људе од раније, али из неког разлога сада имам другачији осећај док сам међу њима и зато морам више да сазнам и о себи и о другима. За сада имам само осећања, а разлоге због којих се тако осећам још не умем да објасним.
Ви сте били једини аутор током фестивала који је након филма причао о рату у Палестини? Други су се понашали као да тај рат не постоји, све до доделе награда када је једна палестинска редитељка добила аплаузе и овације из гледалишта. Зашто је то тако?
– Институције и власти су свуда исте, гледају шта је најбоље за њих. Био сам и у на фестивалу у Маракешу, у Мароку, исто је као у Џеди, али то није одраз расположења народа. Могао сам због става институција или власти да бојкотујем фестивале, останем код куће и пошаљем саопштење али у том случају се не бих осећао добро. Био бих фрустриран јер сам изабрао да будем одсутан и одузео себи могућност да говорим. Уместо тога увек бирам да будем присутан и да говорим. Имам 48 година и никада нисам видео такво разарање какво сада Израел врши у Гази. Вероватно ме је и очинство променило, другачије гледам на свет.Желим да мој син, који има осам година, једног дана буде поносан на мене и на своје арапско порекло
Да ли то што Рафик може да лети значи да само они који нешто чврсто желе могу то и да учине? Да дођу до слободе, рецимо?
– Не само они. Постоје ситуације када су људи јако напети. Мени се то не дешава, али моја супруга некад има такав напад панике да нам се чини као да јој душа напушта тело и одлази негде изнад. Хтео сам да истражим тај осећај и створио сам главни лик, човека који не зна шта се дешава у његовом мозгу и телу. Живео је нормално, али у једном тренутку његова душа креће другим путем од тела и живота који води. То је више разултат побуне душе него слободе човека да ради шта жели. Мислим и да је слобода данас апсурдна реч, превише се користи, до тачке да заборављамо њено значење. За мене је слобода могућност да будеш потпуно искрен према себи и својим ближњима, да не очекујеш нешто велико од живота већ да радиш оно за шта мислиш да си способан, да можеш да оствариш своје скромне планове. Када погледате Газу данас, не само да слобода ништа не значи као реч, већ мислим и да је нема тамо где би требало да буде.
Рекосте нам пре интервјуа и да вам ваш ресторан италијанске кухиње који држите у граду Тунису даје време и слободу да мислите?
– Тај ресторан је прави поклон од живота за мене и даје ми време и да мислим и да пишем. Када ми се идеје појаве у глави ја их засадим било где, у свеску, у мобилни телефон, било где. Осећам се добро док тако моје идеје садим и негујем као башту. Није то неки велики интелектуални посао, ја не идем у велика истраживања, само записујем оно што мислим и осећам. А када нисам добро расположен, одем пре других у ресторан, укључим апарате за кафу и пећнице за пице, спремам, чистим и то ме опушта. Осећам се добро док га радим. У кухињи се осећам слободно. Правим пице, пасте, имамо јело дана… Нас је неколико тамо и увек смишљамо нешто ново, зависи и од сезоне. И када завршим посао и вратим се ноћу касно кући, ја сам одморан и док не заспим размишљам о томе које ће сутра бити јело дана? Када сам у ресторану не мислим о снимању филма, само запсијуем идеје, а када снимам потпуно препустим ресторан мојим сарадницима који знају да не треба да ме зову осим уколико није баш баш хитно.
Текст и фотографије Срђан Јокановић