Големи и Велики крш. Источна Србија. Регион – Тимочка крајина. Град – Бор. Село Бучје. Тамо смо се упутили. Из Ниша. У недељу. Време – 6.30. Добро, мало смо каснили. Због поледице, чекали смо остатак екипе из Пирота да нам се придружи. После нам се придружују и чланови из Зајечара и Бора. И екипа на броју. Петнаест планинара.
Ту је некад било море, чекало ме, па пресушило, каже наш домаћин на стази Никола Станојевић из Бора. И Никола каже још и ово: Големи крш и Велики крш и Дели Јован, онако географски, по свом геолошком пореклу спадају у старе громадне планине и припадају карпатско-балканском масиву. Кажемо Големи крш, а заправо, онако планинарски, популарно, многи га зову Стол. Стручњаци тврде да су те стене најстарије у нашој земљи. Ове кречњачке наслаге некада су биле, заправо, спрудови у топлом мору, а данас су планинска маса Стола и Великог крша. Највиши врх Великог крша је Голи крш на 1.148 метара надморске висине, а Големог крша или Стола је поновно Голи крш, али овога пута на 1.156 метара надморске висине.
Ту је некад било море, чекало ме, па пресушило, каже и наш водич Планинарског друштва „Мосор“ из Ниша, Марко Милошевић. И уместо мора, каже Марко, сад је успон подељен на две секције. Прво идемо стрмом и кратком стазом са источне стране на Велики крш, потом из правца планинарског дома на Стол уз укупну висинску разлику око 800 метара и 9 километара планинарења.
Ту је некад било море, па је давно, кроз Казан истекло. Ту је некад био и некакав дрвени град, каже Саша Илић, домаћин у етно-домаћинству „Илић“. Остале су само алге и ови кршеви и име села Лука. Село смо видели са врха Стола, а Саша додаје да се село зове Лука јер је ту некад била лука, где су пристајали бродови. За сам Стол сазнајемо да се се звао Света планина.
Ту је некад било море, каже и домаћица из етно-куће и служи нам домаћу кафу и специјалитет куће – влашке палачинке. Питамо за рецепт. Умесити тесто као за хлеб. Па развући кору као за питу. Правугаоног облика. Кору премазати смесом од сира и јаја. Па тесто преклопити и крајеве притиснути. Пржити у уљу. Изворне влашке палачинке су у облику троугла, али их наша домаћица прави овако. Једноставније је. Праве влашке су, значи, троугласте, ове влашке столске су правуогаоне. Нека буде тако.
Ту је некад било море, чекало нас, па пресушило, кажемо и ми из групе од петнаест планинара. И онда се фотографишемо. Без мора. На камену, на гребену Великог крша, испред табле на врху Големог крша, у ињу, поред залеђеног грма, на залеђеном језеру. И поред табле са каменим извештајем о времену:
Ако видиш камен, онда је магловито.
Ако камен прави сенку, онда је сунчано.
Ако је камен мокар, онда пада киша.
Ако је камен бео, онда пада снег,
Ако се камен њише, онда дува ветар.
Ако камен скаче, онда је земљотрес.
Ако нема камена, онда га је неко украо!
Табла је постављена испред планинарског дома „Стол“, који, у тренутку кад смо ту пролазили, није радио. Дом је попут мора, био некад, чекао нас, па закатанчио. А то да планинаре може да снађе, да остану без дома? Може. Могу понекад да остану и без стазе. Или врха. Али ми нисмо. Не мора баш све да буде као у тамо некој песми.
Гледамо с Крша Бор и Стол, језеро и коп,
Гледамо тако, а у души нам лом.
Кажу да је некад овде било море.
Чекало нас (планинаре), па пресушило.
Пише Весна Тодоров
Фото: Весна Т. и Марко Милошевић