Дрхти глас оцу Јовану. Тресе се и рука која држи отворену црну свеску из које чита. То је његов дневник. Водио га је све време док су хрватски бојовници спремали напад на његов манастир Житомислићи, код Мостара.
Отац Јован чита, мати Евпраксија погнуте главе ћути. Слуша. Све поново преживљава. Тек повремено, када Јован неки важан детаљ саопшти, подигне главу, погледа у небо и прекрсти се. Богу захвали, па опет утоне у размишљање. Мислима је још у Житомислићима. Иако је протекло неколико месеци откако су морали да напусте светињу, није лако заборавити период проведен тамо. Игуманија Евпраксија је овај манастир из пепела подигла. Почетком 1941. године усташе су опљачкале и спалиле манастир, а осам калуђера живе бацили у јаму Видоња, недалеко од манастира. Млада монахиња Евпраксија дошла је 1960. године у опустошену светињу и са сестрама и браћом по вери кренула у обнову. Читаве 32 године је трајала та борба док из пепела није настао нови манастир.
Емоција је пун простор испод трема тек сазиданог невеликог конака у манастиру Докмир, код Уба. Година је 1992. Отац Јован и игуманија Евпраксија нису били вољни да причају за медије о својој голготи. Но, нешто се отворило, прихватили су ненајављеног намерника и духовник Јован се дохватио дневника. А онда је настала ова ексклузивна исповест.
– Усташе су сада манастиру, за само неколико дана, нанеле више зла него сви непријатељи у његовој историји – сведочио је отац Јован. – А све је почело одмах по доласку ХДЗ-а на власт. И пре него што је пукла прва пушка, Хрвати су почели „чишћење територије од Срба”. Није требало да неко буде посебно мудар па да не схвати да ће да се понови погром Срба какав је био и током Другог светског рата.
Заћута Јован. Глас да смири. Почео је да дрхти. Завлада нека мучна тишина. Тек када игуманија подиже главу и погледа га, он то као да је схватио знаком охрабрења, па настави. Учини се као да му је требало да све проживљено и записано изговори наглас. Што гласније.
– Наше дојучерашње комшије, људи који су код нас радили на обнови манастира, при сусрету су окретали главу. Поједини су чак и отворено претили. У манастир се полако увлачио страх. Све ређе смо напуштали манастирско двориште. И Срби су били уплашени. Посете манастиру су преко ноћи престале. Схватио сам, почела је херцеговачка голгота.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању