Пролазећи београдским улицама често не приметимо спомен-плоче на фасадама кућа. Заокупљени својим мислима, проблемима или журбом прођемо мимо неког детаља који сведочи о историји Београда и људима који су део ње. Тако се на једној лепој кући, саграђеној осамдесетих година 19. века у маниру српског академизма налази запис на спомен-плочи, који подсећа на њеног некадашњег власника. Кућа је у Симиној улици број 18, а ту је живео и умро Стеван Владислав Каћански, „стари бард“, револуционар, професор гимназије у Крагујевцу и Београду, српски патриотски песник друге половине 19. столећа.
Рођен је првог јануара 1829. (19. децембар 1828 по старом календару). Родно место му је Србобран (тада Сентомаш). Његова породица потиче из Херцеговине и претходно су се презивали Владисављевић. Касније су живели у бачком селу Каћ, по којем су и добили презиме Каћански. Због првог презимена Стеван Каћански је увек после свог имена додавао Владислав.
Основну школу завршио је у Србобрану, гимназију је започео у Сремским Карловцима, а завршио у Сегедину. Тада већ почиње да пише љубавне и родољубиве песме и постаје председник литералног удружења Срба у сегединској гимназији.
Касније одлази у Пешту, где уписује Филозофски факултет који убрзо напушта и прелази у Јегру (северни део Мађарске, око 140 километара од Пеште) да би студирао права. Догађаји у Бечу и Пешти марта 1848. допринели су да Каћански схвати веома немирну епоху за читаву Европу и за аустроугарску империју. Увидео је да су се војвођански Срби нашли усред судбоносних историјских догађаја. Због тога прекида студије и враћа се у Србобран. Одмах се придружио Српском народном покрету у Војводини. Борио се у биткама код Бачког Градишта, Сремских Карловаца и Темерина. Истовремено наставља са писањем поезије, а прославио се патриотском песмом „Ноћница“, у којој описује бој код Темерина. Његове песме су подизале борбени дух међу српским борцима који су ове стихове узвикивали на бојном пољу.
Каћански се 1848. борио против Мађара. Када је мађарска револуција угушена 1849. године, а Српски народни покрет доживео слом, именован је за члана делегације која је путовала у Беч да би од цара Фрање Јосифа извојевала обећане привилегије. Како обећања и договори нису били испуњени, Каћански се зарекао да ће се читавог живота борити против Аустрије.
Студије права завршио je 1850. године у Загребу. Вратио се у родни дом, али родитељи га нису радо примили. Стеван је своме оцу рекао да га не занима богатство које се стиче муком сиромашних сељака и надничара, због чега је избачен из куће и искључен из наследства. После тога прешао је у Србију и 1858. године постаје професор једне београдске гимназије. Међутим, није могао да се сложи са политиком кнеза Михаила Обреновића, која је била окренута Бечу. Тако је Каћански остао без посла због песме о Карађорђу. Тек 1862. године добио је држављанство Краљевине Србије. Исте године Турци су бомбардовали Београд. Каћански је тада окупио добровољце и разоружао један турски одред. У периоду од 1862 до 1863. године уређивао је београдски политички лист „Србска народност“. Тада је био и почасни члан Српског ученог друштва.
Пише Ружица Радојчић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању