Пре нешто мање од две деценије грчка кинематографија се тргла из учмалости. Неки млади аутори покренули су нови талас филма у овој земљи и они су на баш јединствен начин, свако другачији од оног другог, почели да говоре о свету у коме живе. Ишчашено, лудо, забавно, дубоко. Најбољи представници били су Јоргос Лантимос са својим „Псећим зубом“ и Силас Цумеркас са већ легендарним контроверзним делом „Експлозија“.
Тада је то експлозивно дело приказано и на Палићком филмском фестивалу, али редитељ није успео да стигне у Србију заједно са својим остварењем. Дуг је одужио 2019. када је био члан жирија истог фестивала.
Палића и наше земље сећа се са великом радошћу, а са исто толико великим очекивањима радује се прилици да погледа нови филм Младена Ђорђевића „Радничка класа иде у пакао“. Цумеркаса смо срели лане на фестивалу у Локарну где нам је причао о томе и објаснио да је грчки копродуцент Ђорђевићевог филма компанија са којом он ради све своје пројекте и да га је тако заинтересовала та тема.
У Локарну је Силас Цумеркас (46) звезда. Тамо је са светском премијером „Експлозије“ почела његова вртоглава каријера. То остварење је добило изврсне критике и прошетало се кроз чак седамдесет фестивала широм света. Касније је херој смотри у Венецији и Берлину са својим играним филмовима („Мистерија Сарагаског мора“, „Град је град“…), али Локарну се вратио и трећи пут са необичним кратким филмом „Моја мајка је светица“ у трајању од осам минута.
Агресиван према стварности
Сада Силас већ спрема нови, велики филм, доста режира у позоришту (свих ових година), преводи филмску литературу са енглеског на грчки, повремено глуми у филмовима и представама својих пријатеља и заиста нам је било чудно зашто један угледни стваралац сада има потребу да ради и кратке филмове?
– Филм је створен за потребе једног веома откаченог фестивала који правим са двоје пријатеља и сарадника, посвећен делима која реагују на догађаје из стварности. То ме занима, да говорим о стварности без уласка у њу. То је концепт стваралаштва који је агресиван према стварности, јер се не ослања много на сценарио, више на рад и импровизацију са глумцима у датом тренутку. Даје много слободе. Тако сам често радио у мојим првим филмовима, нарочито у „Домовини“. Али, када вас ухвати систем филмске производње и ствари веће од почетничких амбиција, онда више тако не можете да радите. Екипа постаје енормна, буџети огромни, осигурање се тражи за све и свашта… Зато је рад на овом филму за мене је био повратак кући после више од десет година, обновљена веза са мојим филмским панк коренима и ручног прављења филмова. Такође, имао сам идеју о тој жени, главној јунакињи приче, која се понаша као Свети Симеон Луди, светац кога волим и веома ми је важан у филозофском смислу.
Сниман је у Елефсини, предграђу Атине.
– То је место пуно митологије, али и тешке индустрије, чудна комбинација древних мистичних руина и светилишта из античког доба које су сада окупирале највеће фабрике и постројења за израду бродова и прераду нафте. Данас је тај предео седиште грчке радничке класе. Ту се одиграва и тај чудни фестивал о коме сам говорио.
Шармантни и увек насмејани редитељ објашњава нам и идеју сложеног односа мајке и сина у том остварењу, чињеницу да своје најближе често мислимо да познајемо како би се испоставило да је ситуација сасвим другачија. Главну мушку улогу (сина) игра млади италијански глумац Јакопо Олмо који је постао познат као дечак у последњем филму Бернарда Бертолучија „Ти и ја“. Његову мајку тумачи Ангелики Папуља која пред крај филма постаје другачија особа и – шокира гледаоце. Ангелики је играла у свим дугим филмовима Силаса Цумеркаса – логично је да претпоставимо да му је нека врста музе?
– Не бих могао тако да је назовем. Она ми је креативни партнер и пријатељ, знамо се две деценије, од почетка радимо заједно. Ангелики се бави људскошћу и човеком на јединствен начин. Она је данас најхрабрија европска глумцица по мени, може да уђе у сваки лик на најнеобичнији начин, да на пиједастал стави свако људско биће на начин који ја обожавам, и приватно и као глумица. Али, свакако да бисмо и она и ја могли да снимамо једно без другог, нисмо баш сијамски близанци. Ангелики је постала лице новог грчког филма, али је и сјајна позоришна редитељка, цењена у целој Европи.
Мање приче, више секса
Иако је и са првим великим играним филмом „Домовина“ привукао пажњу светске јавности, Силас је са „Експлозијом“ постао и сам цењен и велики. Невероватан је био тријумфални пут тог остварења. Са ове временске дистанце од једне деценије, како редитељ објашњава готово непоновљиви успех тог филма?
– Један разлог може да буде занимање за нови талас грчког филма који је у то време кренуо, али важнији је главни лик те приче који је играла, наравно, Ангелики. Био је контроверзан пре осам година, а то је било прилично другачије време од овог данас. Та жена, Марија, била је рањива и крхка, али и екстремно пргава и спремна за сукобе, противуречна, својеглава, одлучна. Многи су причали о њој, и позитивно и негативно. На жалост, у делу јавности је сматрана симболом тога каква жена не би требало да буде. Многи су се бавили питањима породице, политике и секса које је тај филм постављао и тако је кренула читава та дискусија и феномен „Експлозије“.
И прилично отворене сцене секса Марије и њеног мужа додатно су узбуркале јавност!
– Ја сам само одлучио да Маријин брак не покажем кроз дијалоге са њеним мужем, већ путем секса и љубавног живота који воде. Њихова интимност и секс су се мењали с временом, као и њихова лична и брачна слобода.
Исто толико се говорило и о политичком аспекту „Експлозије“ која је и пре велике економске кризе у Грчкој која је потресала цео свет искрено проговорила о узроцима.
– Филм је сниман током кризе и говори о илузијама читаве једне генерације, моје генерације која је доживела слободан пад из илузије у стварност. Било је горко искуство, али и откриће да нам је истина најпотребнија, у сваком погледу. Европа је урадила ужасне ствари према Грчкој, Грци су урадили ужасне ствари према себи, генерација мојих родитеља била је потпуно неодговорна према својој земљи, то је политичка истина. Само остаци те кризе су преживели, да тако кажем, и то сада допушта да различито политичко цвеће расте у нашој малој башти званој Грчка. Ужасно је када криза постане толика да окупира деведесет посто нечијег живота, што ви, вероватно, и сами знате. После кризе, иако сте празни а адреналин вас још држи, имате времена да се посветите себи, породици, околини. Упркос свему, не бих могао да кажем да је нова генерација нешто научила или постала другачија. Видећемо.
Цумеркас се у једном од својих филмских есеја трудио да научи нешто ново и то покаже публици. Путовао је два месеца без престанка, као Одисеј, записивао белешке о томе како је бити без дома и окружења коме припадате.
– Заправо, како је то живети ван стада – објашњава Силас за „Илустровану Политику“. – Ја сам се целог живота тако осећао, у Грчкој највише. Прича је требало да буде фикција, јер ја волим тај филмски циркус, чаролију и илузију, али постала је лична, прилично аутобиографска. Никада се нисам добро осећао у групама, у било каквом стаду. Можда то има везе са тим што су ми родитељи били учитељи који су службовали у разним местима па сам и ја променио много школа и средина још од детињства. То је створило код мене осећај да нигде не припадам који ми се, како сам одрастао, све више допадао. То је више унутрашње осећање, готово религиозно, да сам странац у овом свету, али сам иначе друштвен, не живим монашки на врху планине.
То би вам потврдили сви људи са којима Силас Цумеркас ради. Душа од човека, рекли би. Увек спреман да се приближи другима и уради све што је до њега како би заједнички посао или свет био бољи. Тако је постао и (повремени) глумац.
– Када сам радио кратке филмове на почетку каријере, схватио сам да имам нека ограничења у погледу глумаца који играју код мене, нисам био задовољан како то изгледа и нисам знао како са њима треба радити. Зато сам уписао глумачку школу у Америци и постао глумац како бих могао да будем бољи режисер, односно да будем умешнији у раду са глумцима.
Кад нема посла, чита Чехова
Овај рођени Солунац је одмалена био зљубљен у филм. Себе назива „ВХС генерацијом“ по касетама на које су се тада наснимавали филмови. Узимао их је из видео-клуба „на тоне“. По двадесет филмова недељно, како каже. Још већу радост је пронашао у клубу-биоскопу који је његов отац са пријатељима отворио на једном малом острву и где су пуштали „чудне филмове“. За његов узраст наравно. Посебан утисак на њега је оставило „Царство сунца“ Стивена Спилберга који му је и данас најомиљенији филм. Тако је и сам кренуо путем режије. На студијама у Атини почео је неуспехом.
– На другој години сам снимио кратки филм који је био толико лош да га ни ја нисам волео. Наредне године сам решио да све урадим другачије са том причом. Звао се „Прождрљиве очи“ и са њим сам стигао до програма „Синефондасион“ у Кану који помаже младим ауторима.
Рекло би се да за аутора овако разноврсних занимања нема данас зиме и тешкоћа?
– Грешите, увек их има, никад не знаш када ће нови посао стићи, да ли ћеш и када нешто радити. У међувремену, не клонем, већ се борим. И читам Чехова.
Силас управо снима нови филм састављен из десет љубавних прича са боговима, митским бићима, часним сестрама, лудацима, Американцима, самоубицама… а смештен у Егејском мору. Мозаик попут „Хиљаду и једне ноћи“ само што се дешава у 20. веку. Живот сваког лика је део шире приче оног другог, и у рад на њему уткаће све што је научио и заволео код славних италијанских аутора какви су Бертолучи, Пазолини или браћа Тавијани, али и нових светских редитељли као што су Андреа Арнолд и Лукреција Мартел.
Пише Срђан Јокановић