ИРАНКА ОПИСАЛА СВОЈ ЖИВОТ КРОЗ СТРИП
Хтела сам да будем пророк

Незаборавно детињство у Техерану и одрастање у великој породици. Окружена љубављу. Контрадикције између јавног и приватног живота у земљи чија се политика, ношена Исламском револуцијом, из корена променила. Није разумела шта се то дешава око ње, зашто њени родитељи причају о дијалектичком материјализму и мученицима? Зашто њен учитељ о шаху (владару земље) говори као о божанству? Зашто њихова кућна помоћница не једе са њима? Марђан тражи одговоре у књигама. Жели да буде пророк. Ипак, не у својој земљи. Средња школа у Бечу, далеко од породице. Повратак кући који је био и леп и мучан истовремено. И на крају, још један принудни одлазак из вољене домовине (1994) који траје до данас.

О томе говоре две књиге са заједничким називом „Персеполис“, аутобиографија у облику стрипа коју је Марђан Сатрапи исписала и исцртала почетком овог века када је већ годинама живела избеглички живот у Паризу. Персеполис је древна престоница првог персијског царства које је у шестом веку пре нове ере основао Кир Велики и ова књига прича, очима детета, о некада моћном народу богате земље која стагнира и назадује због деценија проведених у ратовима и ригидне власти религије.

Прва књига има поднаслов „Прича о детињству“, а друга „Прича о повратку“. Прву приповеда девојчица од десет година у Техерану где  почиње Исламска револуција, а у другој одрасла двојка која се после Револуције враћа у Иран где уписује студије, удаје се, разводи и потом опет бежи из домовине. Сатрапи користи стрип као начин да говори о свом психолошком развоју, моралним начелима, политичкој историји и дешавањима у својој породици.

Бог личи на Маркса

Као праунука последњег иранског цара, Марђан је рођена 1969. и одрасла у породици средње класе која је идеолошки нагињала комунистима. Отац је био инжењер, а мајка је феминсткиња која је учествовала на демонстрацијама против шаха. Марђан је била јединица. Похађала је француски вртић од четврте године, а касније и француску школу.

„Од осам ујутру до поднева учили смо на матерњем језику и писали здесна на лево, а од један до пет поподне часови су били на француском и писали смо слева на десно. Много сам читала и ништа није било забрањено“, сећа се Марђан свог детињства. „Са девет година сам читала књиге о Че Гевари, „Орканске висове“ када ми је било десет, а иако нисам све разумела, читала сам дела Жан-Пола Сартра годину или две касније“.

Рано је приметила хипокризију друштва у коме је живела. Њен отац је једног дана побеснео када је сазнао да се њихова кућна помоћница упустила у љубавну везу са сином првог комшије. Осудио је ту љубав речима: “У овој земљи свако мора да остане у класи којој припада“! Марђан се ушуњала у собу служавке која је тихо плакала да би је утешила. „Нас две нисмо у истој класи, али бар смо у истом кревету“, рекла јој је девојчица.

За све дилеме које је девојчица имала, одговоре је покушала да нађе у религији. „Желела сам да постанем… пророк, јер наша служавка није смела да једе са нама за столом, зато што је мој отац имао кадилак и, највише због тога, што су моју баку болела колена“. У књизи видимо Mарђи како разговара са Богом који ликом подсећа на… Карла Маркса! „Мада, Маркс има коврџавију косу“, објашњава Сатрапи. Средином седамдесетих је побожност у Ирану сматрана знаком менталне неуравнотежености, каже ауторка, и учитељ је позвао девојчицине родитеље да им изложи забринутост за душевно стање њихове ћерке.

Када је Исламска револуција преплавила Иран две године касније, а верски фанатици збацили шаха Резу Пахлавија с власти фебруара 1979. Марђан је имала десет година. „Пророци“ су заиста дошли на власт. Њен учитељ из француске школе послат је у логор да буде подучен о вери у Алаха. Тек тада је Марђан сазнала оно што није смело да се у породици прича пред дететом –  њен прадеда, са мамине стране, био је последњи персијски цар Ахмад Кађар. Шаха Кађара је збацио са трона његов пуковник Реза и уз подршку Енглеза прогласио себе за шаха. Марђанинин деда је кратко био премијер пре него што је ухапшен и стрпан у затвор као комуниста.

Није, стога, било чудно што се о царској прошлости и комунистичким идеалима из садашњости њене породице није много причало за време владавине шаха Мохамеда Резе Пахлавија и његовог оца Резе Пахлавија током неколико деценија прошлог века. Када је шах побегао из Ирана крајем јануара 1979. Марђанини родитељи су се радовали почетку новог доба у Ирану. Многи њихови пријатељи, марксисти, пуштени су из затвора и посећивали су дом Сатрапијевих да прославе долазак слободе.

У дединој кожи

Њен поглед на бурне догађаје је из угла детета, а цртежи минималистички, са изразито емотивном употребом црне и беле боје којом објашњава данашњи свет, где нема места за нијансе и оне који се не уклапају у калупе.

У једној сцени аутобиографског стрипа, десетогодишња Марђан чује како је њен деда био мучен у затвору – понекад би му ћелију напунили водом и сатима га оставили да седи и стоји у њој. Девојчица је одлучила да уђе у каду и у њој проведе целу ноћ како би разумела кроз шта је прошао њен деда. Када је изашла из каде погледала је своје шаке и видела да су смежуране као дедине. У другој сцени Марђан и њени другови и другарице из школе сазнају да је отац дечака Рамана из њиховог разреда радио за шахову тајну полицију и да је „крив за смрт милиона људи“. Мало друштво је решило да неким алаткама нападне Рамана, Марђанина мајка се умешала, зауставила линчовање и ћерку научили колико је важно опростити.

Ова анегдота, настала из детиње наивности, говори о томе како брзо једно насиље ствара друго насиље и како је лако младима испрати мозгове екстремистичким идејама. И старијама, често.

Али, радост није дуго трајала. Те исте пријатеље нова власт је поново бацила иза решетака или их ликвидирала, опет зато што су комунисти и не верују у Бога. То се догодило и њеном омиљеном стрицу Анушу који је, као комунсита, морао пред шахом да бежи у Русију. По повратку у Иран, са слободом у мислима, опет је завршио у затвору и изречена му је смртна казна. Имао је право на посету једне особе пре него што га убију. Изабрао је да то буде Марђан. Бачен је у заједничку гробницу у оквиру затвора.

Марђан и њене другарице одједном су морале да носе вео када иду у школу, уместо математике училе су како да кажњавају саме себе уколико не живе у складу са исламом. Дечаци и девојчице ишли су у одвојене школе, а све шахове форографиоје уклоњене су из јавности и књига. Марђан је опет имала разлог за побуну. Преко ноћи верски освешћене „Чуварке Револуције“ на кратко су је ухапсиле зато што су виделе да девојчица носи патике са омраженог Запада које је набавила на црном тржишту. И у школи је правила неприлике родитељима када је пред свима рекла да њихови учитељи не говоре истину, јер под новим револуционарним властима има сто пута више политичких затвореника него у време шаха.

И опет је била сведок чињенице да су и у капитализму и у владавини вере сиромашни двоструко потчињени: док је њој мајка шила џемпер у коме је ишла на илегалне журке са панк музиком, дечаци њених година, сиромашни сељаци, наоружавани су пластичним дечјим пушкама и обећањем да ће отићи у Рај ако погину за слободу на ирачким минским пољима.

Песници испред џамија

Рат са Ираком током осамдесетих био је преломна тачка у сазревању Марђан Сатрапи. Постала је свесна цинизма живота у граду под двоструком опсадом – ирачких ракета  и локалне власти која је користила рат да би ликвидирала „унутрашње непријатеље“. Када је једна ракета погодила суседну кућу и убила Марђанину другарицу и њену породицу, отац и мајка су одлучили да ћерку пошаљу у иностранство. Та прва књига завршава се призором када девојчица од четрнаест година сама одлази са техеранског аеродрома, док шакама притиска стакло које је раздваја од родитеља и заувек памти тугу на очевом лицу и мајку која пада у несвест.

Глас ауторке књига се мења како време пролази, јер емотивна девојчица постаје прерано сазрела млада жена. Када се врати у Иран након средње школе завршене у Бечу, Марђан одлази да види Кија, једног од другара са којим је у детињству желела да измлати школског друга Рамана. Кија је у рату са Ираком изгубио једну руку и једну ногу, али успева да збија шале на рачун тог рата.

Поука „Персеполиса“  је да људи морају да дишу, да им је потребно да се смеју и да живе слободно, било где у свету. Сатрапи то добро зна и о томе је написала књигу, са много хумора, без јефтиних сензација, емоција или циничних подмсеха било коме.

Књиге ауторка није писала на матерњем фарси језику, већ на француском, језику своје нове домовине где живи са другим мужем, шведским уметником и преводиоцем Матијасом Рипом. Марђан то објашњава тако што није књиге писала за читаоце у Ирану, већ за оне на Западу који о Ирану имају „лажну и лошу представу“.

Када је новинари са Запада питају зашто је написала „Персеполис“, она им одговара: “Зато што ви нисте радили свој посао како треба“. Књиге су продате у више од два милиона примерака, преведене су на двадесет и осам језика и на основу њих је снимљен и анимирани филм у чијем је стварању и сама учествовала. Филм је освојио Награду жирија на фестивалу у Кану. Поред „Персеполиса“, Сатрапијева је написала неколико књига за децу и режирала више играних филмова.

У Ирану није била више од двадесет година и себе не сматра више компетентном да говори о тамошњим збивањима. Недостаје јој гостопримство њеног народа, планине Елбрус и вицеви на фарси језику.

„Ми смо једини народ који, када жели да га други разумеју, цитира Садија, Хафеза и Омара Хајама. Народ, чији су маузолеји посвећени овим песницима пунији од његових џамија, не може да буде лош народ“, објашњава ауторка „Персеполиса“

 

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ