Његово уметничко име је једноставно – Едвин.
„Није уметничко, моје је, такво сам добио при рођењу, тако ми стоји и у личној карти“, буни се индонежански режисер. „Данас неки људи када постану пунолетни узимају и презиме или га дају својој деци, али то је и даље мањина. Једно име је било уобичајено, посебно у време диктатуре Сухарта“.
Диктатури ћемо се вратити касније, у разговору који смо са Едвином водили у Локарну поводом премијере његовог новог филма „Освета је моја, сви други плаћају готовином“. Филм је духовит и драматичан, повремено насилан – прилично подсећа на оно што деценијама ради Квентин Тарантино у Холивуду. Овде је том стилу подвргнута индонежанска традиција и савремени проблеми.
Сви проблеми проистичу из једног – импотенције главног јунака. Тема се чини необична? Можда, али захваљујући својој визуелно снажној режији и провокативним причама којима се бави у филмовима, Едвин је данас један од најважнијих редитеља ове земље са преко двеста педесет милиона становника.
Брзо је постао признат, најпре у свету. Његов кратки филм „Кара, ћерка дрвета“ приказан је 2005. на Канском фестивалу као прво, икада на тој смотри виђено, остварење из Индонезије! Један играни филм „Разгледнице из зоолошког врта“ био је у главном такмичарском програму Берлинског фестивала. Са другим „Слепа свиња која је желела да лети“ освојио је награду у Ротердаму и добио забрану у својој домовини. Цензори су тражили да уклони много тога, па и реч „свиња“ из наслова. Индонезија је већински муслиманска земља, а Едвин је у филму говорио како се он осећа као припадник мањине кинеског порекла. Тек са трећим филмом „Позитив“ успео је да докаже и својим земљацима да нешто вреди – донео му је признање за најбољег режисера на тамошњој годишњој додели награда.
Било је само питање тренутака када ће Едвин (43) стићи и на сам врх филмске планете – „Освета је моја, сви други плаћају готовином“ добио је „Златног леопарда“ као најбољи филм фестивала у Локарну. Тријумф занесењака који је у кинематографију стигао готово случајно, након година студирања графичког дизајна у родном граду Сурабаји, а који данас у Џакарти држи минијатурни биоскоп „Киносаурус“. Љубав, освета, правда и много борилачких вештина, тим стварима сведочимо док гледамо победнички филм из Локарна. И често се смејемо.
Филм је рађен по роману који је био бестселер у многим земљама: зашто је Вама био занимљив за екранизацију?
– За писца тог романа Ека Курнијавана сам први пут чуо када је био номинован за важну књижевну награду за свој други роман. Онда сам прочитао и његов следећи роман, то је управо овај по коме сам снимио филм. Објављен је пре шест година. Одмах ми се допао и видео сам како се иза тако необичног назива крије емотивна и забавна прича о важној друштвеној теми. Иако је прича романа почаст индонежанској традицији мачо културе, она није носталгична, већ савремена. Допало ми се што је толико измешана стилски, препуна различитих жанрова и инспирација, има својства телевизијске сапунице, љубавне драме, акционих и анимираних филмова, остварења са борилачким вештинама, индонежанских хорор остварења… То је био за мене изазов, дошао сам до тачке у каријери када ме је привлачило да изађем из зоне комфора у којој сам се кретао и где сам постигао много. То је један од оних филмова који говоре о правичној освети какве сам гледао у детињству, па је вероватно и то био мотив да се упустим у екранизацију. Сећања на детињство, али и веза са данашњом Индонезијом. Књига је политичка, а веома цинична и духовита.
Текст и фотографије Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању