Стварањем високе моде од вуне, ова сјајна жена је оживела једно златиборско село и претворила га у модну и привредну силу. Отворене понуде да ради за позната светска имена и брендове је поштовала, али се таквих прилика одрицала, иако су јој, каже, биле велика част и „ветар у леђа“ за даље кораке ка свом циљу ког се страствено и строго држала: да подигне Сирогојно и од њега направи велико име.
Њене креације, поред огромног броја клијената, носила је и британска краљица Елизабета, као и жене председника Сједињених Америчких Држава и друге припаднице елите на свим континентима.
Добрила Смиљанић рођена је у селу Радобуђа, близу Ариља. Удала се за Драгоша Смиљанића, најмлађег сина проте Милана Смиљанића, кога је упознала у Сирогојну, где је дошла, сада већ давних шездесетих година прошлог века, као туристички радник. Била је фасцинирана сусретима са мештанкама које су, како је говорила, имале чаробне руке. Њена креативност, уз огроман дар за комуникацију и организацију, била је пробуђена управо на том месту и дотадашњи посао био је само путоказ за даље задатке једног великог стваралачког напора. Туризам је остао иза ње, али се задржао као део њеног живота у даљим, многобројним путовањима по старој Југославији и свету, где су је радо дочекивали и где су ревије зимских рукотворина, џемпера и јакни, биле безмало фасцинантне.
Пре него што је настало чувено женско предузеће „Сирогојно“, плетиље из овог села су живеле у породичним заједницама и нису имале прилику да „зараде свој динар“. Говорило се да је Добрила Смиљанић спасила село у време када су почела да се празне, миграцијама у градове, и дала „хлеб у руке“ не само плетиљама већ и њиховим породицама, кроз дуг процес стварања.
Прави познаваоци старе државе и свега што је у њој вредело, не заборављају одакле потиче снажно име бренда „Сирогојно“. Да ли вас то и даље држи? Јесте ли свесни шта сте учинили за своју професију и за друге?
– Никада нисам имала времена да дуже размишљам о достигнућима. Имала сам сталну унутрашњу водиљу за даље стварање. То ме је чинило срећном, али ми није дало ни да одмарам нити да се уморим. Чини ми се да сам, у време док сам била активна, живела без паузе. Не сећам се ни да сам спавала (смех).
Пише Милица Велимировић Пауновић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању