Славица Обрадовић један је од оснивача удружења „Заједно за нови живот“. Удружење постоји већ шест година и за то време су одржали велики број трибина по целој Србији са једним јединим циљем, а то је да у нашој земљи буде више сагласности за донирање органа. Овог момента 2.000 људи у Србији, укључујући и тридесеторо деце, желе исто што и Славица. Здрав живот. Живот без болова, без ограничења. Живот са осмехом из срца и душе. Славица је већ пола свог живита болесна, она жели да осети и ту другу, лепшу страну. Не жели да сваког јутра пије лекове који је одржавају у животу, а не помажу јој да оздрави.
Не слутите кроз какву голготу пролазим
Имам 48 година. Наизглед, ја сам једна сасвим обична жена. Жена коју свакодневно срећете на улици. Прођете поред мене, ни не слутећи какву голготу пролазим сваког, баш сваког дана. Неко сам коме је живот, нажалост, показао ону другу, ружнију и суровију страну, и то веома рано, кад сам можда најмање била спремна на то.
Била сам 24-годишњакиња кад сам решила да наставим школовање. Почела сам да спремам пријемни испит. Као и већина мојих вршњака, очекивала сам да то неће бити неки велики проблем за мене. Размишљала сам о томе да сам млада, да имам елана за учење и прегршт енергије. Међутим, баш тада су почели моји први здравствени проблеми.
Оно што сам осећала, био је несносан умор. Био је то први и једини симптом моје болести. Приписивала сам то исцрпљености организма због свакодневног вишечасовног учења. Помислила сам, па зар умор може да буде симптом било какве болести? Али код мене је, нажалост, био. Уместо индекса и положеног пријемног испита добила сам извештај лекара са дијагнозом аутоимуног хепатитиса. Тешка, аутоимуна, наследна болест. А на моје питање „Који је лек за то? Колико дуго могу да живим са тим?“, лекари су остајали неми, бледих погледа и штурих одговора.
Од тог дана за мене живот није био дар, него борба коју свакодневно водим да бих остала жива. Аутоимуни хепатитис је обољење чији је ток болести веома непредвидљив, а једини лек је трансплантација јетре. Све то на мене није деловало обесхрабрујуће. Напротив, решила сам да се борим иако нисам знала шта ме све чека. Поред тога, са напретком болести, јављају се различите компликације. Имала сам веома тешку и компликовану операцију премошћавања крвних судова како би моја јетра била нешто мање оптерећена.
Пише Никола Тодорић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању