Недалеко од београдске главне поште, у улици Мајке јевросиме бр. 13, на самом ћошку са Палмотићевом, налази се Музеј поште. Tу је још од 1923. године, за јавност отворен од 1958, а само је његова стална поставка након пола века промењена и осмишљена нова, названа симболично „тачка спајања“, јер повезује прошлост, садашњост и будућност
Прву поставку Музеја осмислио је архитекта Слободан Васиљевић, који је и преуредио и реконструисао простор у приземљу двоспратнице, првобитно намењен за мензу радника и чиновника. О неколико векова преданог рада, тешким и за оно време не баш свима јасним почецима ове делатности, прича Љиљана Ђорђевић, виши кустос ПТТ музеја у Београду.
– Иако је основан 1923, Музеј је за јавност отворен тек 1958. године. Поставка из 1958. године је следећих 50 година била таква каква јесте. Пошта Србије је 2011. године кренула у реконструкцију овог простора, направљена је и нова стална поставка која је симболично названа „Тачка спајања“, јер спаја садашњост, прошлост и будућност – објашњава Љиљана Ђорђевић док стоји испред слике Ристе Прендића, српског кнежевског Татарина, човека који је 40 година био у служби више наших кнезова.
– Пре свега је радио за кнеза Милоша Обреновића, затим за Александра Карађорђевића а онда и за Михаила Карађорђевића. Био је курир, тачније татарин, преносилац државне поште. А татари су названи по кримским Татарима који су били изванредно вешти јахачи. Наши татари су могли да издрже на коњима неколико дана без спавања, све време да буду у путу. Овде је приказан и пасош који је он добио за пут у Истанбул, односно Цариград, 1836. године. А ту је и његова значка коју је носио радећи за енглеску конзуларну пошту. На слици је приказан у традиционалној ношњи по источњачком начину облачења, јер смо прве униформе у европском стилу добили тек 1855. У време Милоша Обреновића, који је био неписмен, татари су морали да буду образовани и писмени и да знају неки од страних језика. Пре свега, морали су бити одани кнезу, што је он богато награђивао.
Преко пута, витрине са поштанским трубама, и тежак, браон, дрвени сандук, у коме се чувала пошта.
– Ту су се чували новац и вредносни папири. Овај који поседујемо је с краја 19. века, као и трубе које су симбол већине поштанских управа у свету. Њих су носиле поштоноше и најављивале да улазе у насеље и да се припреме коњи на време. Исто тако, ако је требало прећи реку, трубом је дозиван скелеџија, а ноћу су тиме растериване животиње по шумама – говори кустос Музеја уз напомену да је поставка конципирана хронолошки и у шест сала.
Трансфер новца у десет хиљада кеса
– Имамо личне предмете, трубе, вагице (1850. год). Интересантно је да смо ми 200-300 година каснили за Европом. Нисмо у то време имали поштанску револуцију, штавише до 1830. и до султанског хатишерифа нисмо имали право ни на државне институције. Тада смо добили делимичну самосталност, право да отварамо поште, државне болнице. Прве поште, у правом смислу те речи, основане су 1840. године. То значи да су људи, рецимо, средом и суботом могли да предају писма, плате одређену таксу и да знају да ће бити испоручена на адресу. Прве поште су отворене у Београду и Крагујевцу. Она у Београду се налазила на месту садашње Ликовне академије, а претходно је ту била турска мензулана (место за замену коња) коју су наши изнајмили. Како је она била у јако лошем стању, пошта је, убрзо, пресељена у кућу Наума Ичка, која је била идентичног стила и изгледа као кафана „?“. Ту је пошта остала следећих 20 година, од 1842. до 1862, када су Турци бомбардовали српске куће изван шанца. Тада је кнез Милош наредио да се сва државна надлештва повуку даље и 1864. године купљен је овај плац на коме се пошта и данас налази – тежак је историјат поште по причи кустоса, стална несигурност и промена локација све до коначног зидања прве наменски одређене зграде.
– Прва наменски зидана пошта изграђена је 1865. године и имала је један спрат, што је тада била реткост, део за кочије и коње, мензулану, управну зграду, зграду за раднике, чак и стан за управника, али је то било предалеко од трговачког центра града који је био у Улици краља Петра. Како је била далеко трговцима и обичним грађанима мењала је места по граду и усталила се 1888. године у приватној кући Коларца која се налазила на Тргу републике код садашњег Стакленца – кроз причу и шетњу историјом долази се и до дела Музеја са телеграфима, који су у Србији у употреби од 1855. године.
Наставак прочитајте у броју 3123.