PROŠLOST NAM SE VRAĆA (3)
Junake ponižavamo, nedostojne slavimo

U toku trajanja samoga rata pokazana je određena briga o invalidima. Srpska vlada je u Bizerti formirala Invalidski odred u kojem  su invalidi obučavani za različite zanate. Brigu o invalidima vodilo je Ministarstvo vojno preko Komande rezervnih trupa. Tako je 1917. godine započela sa radom škola za opismenjavanje invalida, kao i obuka u zanatskim radionicama. Međutim, kada se rat završio i stvorila nova država, odgovornost vlasti za socijalni položaj invalida  je takoreći zaboravljena. Kraljevina SHS (Jugoslavija) nikada nije utvrdila broj ratnih invalida. Prema procenama, bilo ih je oko pet stotina hiljada, a od tog broja samo desetak odsto je bilo evidentirano. Neposredno posle rata donet je Zakon o pomoći nevoljnima u ratu, ali se njime nije bitno rešio socijalni status ratnih invalida, niti su uključeni u društveni i privredni život.

Visina naknade, koja je kasnila i po godinu dana, više je bila milostinja nego dostojanstvena pomoć invalidima da obezbede sebi i porodici nešto pristojniji život. Svi ostali oblici brige – školovanje, zdravstvena zaštita, banjsko lečenje, zaposlenje, takoreći nisu postojali. Više od 15.000 vojnika srpske vojske izgubilo je jednu ili obe noge tokom rata. U celoj Srbiji nije bilo fabrike za izradu pomagala. Jedina pomoć stizala je od američkog Crvenog krsta koji je pomagao u izradi proteza za invalide. Za dobijanje ortopedskih pomagala čekalo se godinama. U svim većim gradovima tadašnje Srbije, posebno, Beogradu, mogli su se sresti invalidi koji prose i žive u krajnjoj bedi.

Rat ga je načinio bogaljem. Sudbina mu dodelila nesreću da je kroz ceo život deli sa onima koje voli. Do toga časa imao je još malo nade u bolji život. Bio je izvan sebe baš kao i onog časa kad su ga dobri ljudi obasuli novcem misleći da je prosjak. Sa suzama u očima posmatrao je rešenje Invalidskog suda:

„Stevan Tripković, dobrovoljac iz sela Banjice, oglašuje se za ratnog invalida sa 70% nesposobnosti usled amputacije desne noge u srednjem delu butine. Godišnja invalida 360 dinara“.

–Dinar dnevno – očajno je uzviknuo Stevan!

To ga vrati strašnom užasu. Strah mu pređe u gnev. On vide sebe kako stoji ispružene ruke i traži milostinju. Bol i očaj obuzeše ga. Dugo se u njemu borila stvarnost sa ponosom. Ponos je bio pobeđen, ali je bol postajala veća. Nastao je trenutak slabosti. Žrtvovao je ponos za one koje voli.

Tako su prolazili dani, meseci, godine. Nestalo je uzdaha i suza. I sve to zbrisalo je vreme i bacilo u zaborav. Burni život velegrada i huka limuzina zamenili su sve. Nastupio je sudnji čas za Stevana. Invalidnina mala, milostinje sve manje. Čak nimalo. Poslednje dane vraćao se kući bez ijedne isprošene pare.

 

Priredio Srđan JOKANOVIĆ

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju