LEPOTE MALJENA
Kada srce vuče do đedove kuće

Nekako uvek u ovo doba, kada smo ispratili staru i ušli u novu godinu, kada se sumiraju rezultati gde je čovek bio, šta je radio, kuda je sve prošao, baš tada, u tom smiraju, povuče te duša u rodne sokake, blatom okaljani kameni put, kapiju na pola otvorenu i staru kuću na četiri vode. Pocrnelog crepa, okružena još upornim „jesenjkama“, savijenim do betonske staze izlomljene teškim seljačkim koracima, ušuškana u gomile nacepanih drva naređanih po stranama stepenica da bi bile bliže, već dobro očađalog odžaka – čeka. Čeka da neko iz kačare donese sira, mleka, da natoči politarku rakije, a da ne povuče prejako iz bureta da se ne zagrcne. Čeka da zamirišu tek pržene krofne i vruća bela kafa, da zapuhne dvorištem oblak topline. I tu je ta kuća, nije daleko. Na nekih 120 kilometara od Beograda, na petnaestom kilometru od Divčibara, tu gde je prelepo Tometino polje, gde je Maljen, Subjel, tu gde su Duškovci, Mršelji, Ježevica, tu u pitomoj udolini planinske divljine. U selu Ljutice, ljutog imena, a pitomih ljudi. Stoji već dva veka, svikla na nevolje i ratove, na tugu i osmehe, stoji na osami, svikla na sve, a odvikla od ljudi.

U njoj vas je nekada, dok ste se penjali uz basamke, dozivalo ognjište, a na sredini plafona verige ostale u amanet budućim generacijama. Oko nje na posnoj planinskoj zemlji, otrgli gorštaci komade da obrade, da poseju, da prežive. Svaki je pedalj – pedalj lepote.

Iznad kuće magistrala, seče selo na dva dela. Ispod ostaju Tomići, zaselak sa desetak kuća od kojih su dve žive. Na gornjoj strani groblje, iznad groblja Pantovići, Simovići, Vasovići, od njih put ka zadruzi i staroj zadružnoj zgradi. Nekada je tu bila prodavnica, ona – „od igle do lokomotive“, tipična za sva sela u Srbiji polovinom prošlog veka. Okupljala je i još uvek okuplja celo selo. Tu još uvek sve živi, vrvi, tu zastaju automobili na putu ka Požegi, Mršeljima, Bogdanici, Pranjanima i dalje ka Čačku i Gornjem Milanovcu. Ispred zadruge starica, glave pognute ka asfaltu, ali bistrog uma, po glasu poznaje ko joj ide u susret.

– Đeeeee ste, đeco?! Đe je Vlade, jel i on sa vama? Kako vam je tamo u Beogradu? Što vas nema, jeste li nas zaboravili? – ređa pitanja, osvrnuvši se po putu da ne naiđe kakav auto, a ona ne može da utekne.

– Evo nas, došli malo da obiđemo naše, pa žurimo dalje. Nije Vladica sa nama, mora da radi. Dođemo kad možemo, nema se vremena – odgovor, tek toliko da zadovolji njenu znatiželju i da se krene dalje.

 

Piše Zorica Dragojević

Fotografije Dragan Lubinić

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju