„Протоколи сионских мудраца“ део су утицајне теорије завере у 20. веку која се заснивала се на фалсификату из 1903. а који је наводно бележио детаље различитих метода које су Јевреји користили у настојању да доминирају светом. Протокол 21: „Зајмови и зајмови“ је гласио: „Ми [Јевреји] смо искористили корумпираност администрације и немарност владара да бисмо увећали наш новац два, три и више пута, позајмљујући влади новац који држави уопште није био потребан“.
Данас, политичке елите у САД и неким од њихових земаља савезника, те бројни светски медији, заговарају појам кинеске „дужничке замке“. Он, слично „Протоколима сионских мудраца“, приказује Кину као зајмодавца корумпираним и неспособним страним владарима ради изградње бескорисне инфраструктуре, очекујући да зајмопримци не испуне обавезе. Наводно, Кина им тада може запленити државну имовину, проширити свој стратешки или војни домет и наставити пут ка светској доминацији.
Критичари везују појам „дужничке замке“ за Иницијативу појаса и пута (ИПП) или Нови пут свиле, који је кинески предсеник Си Ђинпинг прокламовао 2013. године. Иницијатива сада обухвата више од 70 држава у Азији и Пацифику, Европи, Африци, Латинској Америци, као и међународне организације. Циљ Пекинга је промоција регионалних веза и економске интеграције. За то се користе масовна средства од близу билион (хиљаду милијарди) долара, углавном путем банкарских зајмова. Главни извори кредита су три велике кинеске државне банке и државни Фонд пута свиле, заједно са међународним финансијским институцијама, Светском банком, Азијском банком за развој (АДБ), Азијском банком за инфраструктурне инвестиције и Новом развојном банком земаља БРИКС.
Како се у Пекингу наводи, од 2014. до 2020. не-финансијске (грађевине, машине, опрема, софтвер…), директне инвестиције Кине у земље ИПП достигле су 104,72 милијарде долара. Ниједна земља у грађевинским пројектима везаним за ИПП није склизнула у дужничку кризу. Заслужна за то су и три принципа кинеске владе у заједничким пројектима:
Прво, Кина не присиљава ниједну земљу да се придружи ИПП. Нити Кина приморава било коју земљу учесницу да од ње позајмљује новац.
Друго, све инвестиционе пројекте треба независно да спроводе компаније, по тржишним условима. Међувладини кредити су ретки и засновани су на тржишним механизмима попут финансирања на међународном тржишту и кроз приватно-јавно партнерство. Треће, сви ИПП пројекти су оријентисани на развој како би био обезбеђен добар повраћај инвестиција.
У 2017. је 26 земаља повезаних са ИПП потписало споразум са Кином о „водећим принципима финансија Појаса и пута“. Кинеско Министарство финансија је 2019. објавило „Оквир одрживости дуга појаса и пута“, јасне смернице које су, према кинеским званичницима сличне стандардима Светске банке и Међународног монетарног фонда (ММФ).
Кина је са земљама које нису биле у стању да врате дуг по доспећу активно трагала за обострано корисним решењем. Тако се и 2020. кинеска влада усред пандемије ковида 19 одрекла бескаматних кредита неких афричких земаља, пошто су доспели на наплату. Кина је, такође, активно одговорила на иницијативу Групе 20 највећих светских привреда (Г20), за олакшавање дуга земљама у развоју погођеним пандемијом, и постала најдарежљивија међу земљама-чланицама Г20.
У међувремену је све већи број западних истраживачких центара и независних научника закључио да је неистинита тврдња како Кина практикује дипломатију “дужничке замке”. За друге, докази нису коначни или су недовољни.
Пише Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању