Данашња медицина крупним корацима напредује у лечењу најтежих болести. Лекови и терапије су у непрекидном процесу истраживања и унапређивања. Активно се ради на томе да наш моћни имунски систем оспособимо да препозна и бори се против страних ћелија које нападају организам, али и сопствених које су се отргле контроли и постале ћелије канцера, а да притом не страдају и оне здраве.
Др Берни Зигел тврди да треба сви да запамтимо то да љубав исцељује, да не лечи све, али да може итекако да утиче на ток излечења. Поводом новог издања његовог бестселера који је објављен први пут пре више од две и по деценије, а продат у преко три милиона примерака, др Зигел тврди да су се временом само учврстила његова веровања у наше исцелитељске способности. Он тврди и то да се одговарајућим образовањем морају створити брижни, саосећајни лекари а не техничари. Болесним људима је изнад свега стало да их неко води кроз њихове потешкоће.
Сер Вилијам Ослер, изврсни канадски лекар и историчар медицине, тврдио је да је за лечење туберкулозе важније шта се догађа у духу пацијента него у његовим плућима. Позивао се на Хипократа, који је рекао да би више волео да зна какав је човек који је оболео него од које је болести оболео. Луј Пастер и Клод Бернар, два великана биологије 19. века, читавог живота су водили расправу о томе да ли је најважнији фактор код болести „тло“ – или клица. На самртној постељи, Пастер је признао да је Бернар био у праву, рекавши: „Тло је најважније“.
Упркос оваквим увидима врсних лекара, медицина се и даље усредсређује на болест, опредељујући се за погрешну оријентацију. Лекари још увек сматрају да се болест „закачи“ за људе, не желећи да схвате да се људи „каче“ за болест када постану подложни њеном семену, којем смо сви ми стално изложени. Медицина, у суштини, ретко проучава здраве људе. Већина лекара ретко разматра какав став пацијент има према животу.
Управо се др Зигел бави пацијентима, јер је разлика међу њима огромна. Он тврди да ће неки учинити све, само неће покушати да измене свој живот и тако повећају изгледе за излечење. Када је кроз своју праксу људима које је лечио нудио избор између операције и промене начина жиовта, чак осам од десет се определило за операцију. Изјављивали су да то мање боли и да једино што треба да се побрину јесте за чување детета док су у болници. Зато доктор тврди да постоје такозвани изузетни пацијенти, они који не прихватају пораз, они који су потврдили да ум може да утиче на тело. Тврди да они испољавају снажну вољу за животом, преузимају на себе терет живота, чак и ако то никад раније нису чинили и улажу огроман напор да поврате здравље и духовни мир. Не ослањају се на лекаре и не чекају да они преузму иницијативу, већ се понашају као активни чланови тима, захтевајући најсавршенију технику, домишљатост, бригу и отворен приступ. Ако нису задовољни, мењају лекаре. Већина људи не користи у потпуности своју животну снагу док их на то не натера нека тешка болест. А то не треба да буде тако.
Зато доктор тврди да морамо избрисати реч „немогуће“ из свог речника. И наводи речи Давид Бен Гуриона који је рекао: „Ко не верује у чуда, није реалиста“.
Припремила Б. Ковачевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању