Тужна судбина деце из романа Чарлса Дикенса „Оливер Твист“ шрелила се и на истоимену представу која је премијерно изведена 2018. у позоришту „Бошко Буха“. Пандемија је прекинула играње представе а од корона вируса преминуо је Ненад Ненадовић који је у тој представи играо. И деца-глумци су у међувремену порасла па је исто позориште сада обновило представу и премијерно је извело са другим глумцима и у мало другачијој драматизацији Милене Деполо. Режије се опет прихватио Милан Караџић, а ту је и већина других из старог ауторског и уметничког тима.
Некадашњу дечицу из сиротињског дома и Фејгинове банде тумачили су полазници Ненадовићеве школе глуме, а овог пута су се њима придружили и малишани који глуму уче у Дадову, Радио Београду и још неким установама.
Милена Деполо наглашава да је „Оливер Твист“ био први роман у свету (објављен је 1838. године) чији је главни јунак дете и то дете које мора да ради за новац и за које никога није брига. „У данашње време и даље постоје за друштво невидљива деца попут Оливера Твиста“, каже Деполо.
У представи Оливера Твиста играју у алтернацији три дечака (Ђурађ Миловановић, Вељко Вујовић и Алекса Микић) који су узраста десет и једанаест година. Одрасле ликове тумаче Урош Јовчић, Немања Оливерић, Теодора Ристовски, Милош Влалукин, Марко Гверо, Катарина Гојковић, Марко Павловић, Владимир Тешовић, Бранислав Платиша, Ђорђе Кадијевић и други.
Редитељ Милан Караџић објашњава да је ново у односу на роман и претходну верзију представе, поред осталог, и то што је уведен лик приповедача који припомаже да се кроз ову велику причу и епопеју лакше прође, како глумци тако и гледаоци. С обзиром да знамо како нас Урош забавља у својим телевизијским наступима, и од лика Приповедача је створио бурлеску и шоумена.
– Само да објасним, деца у представи се замењују када достигну моју висину, а ја ћу да останем – осврнуо се симпатични Урош на своју позицију у комаду који он назива грандиозним. – Када се на почетку дигне завеса и открије позорница, публика у један глас уздахне јер су сценографија, костими, светла, разни ефекти – толико ефектни.
Ветеранка „Бошка Бухе“ Катарина Гојковић у улози госпође Корни („грозна управница сиротишта“) сматра да је представа ту не само да забави већ и да опомене: “Пречесто заборављамо на децу без мама и тата која живе по уџерицама и сањају хлеб“!
Са њом се слаже и Александра Симић која у „Оливеру Твосту“ игра две супротне улоге, злоћу и добрицу, госпођу Соубери и госпођу Бедвин: “Ова представа је важна за ово време у коме људи мање мисле једни о другима“.
Још неки глумци у овом комаду играју по неколико улога (Владимир Тешовић, рецимо чак три) зато што је то велико дело светске књижевности са много ликова и догађаја и, како редитељ Караџић рече, „први роман за широке народне масе“.
Пре ове треће верзије „Оливера Твиста“, ово капитално дело Чарлса Дикенса извођено је два пута: 1964. у драматизацији Бранислава Крављанца и режији Бојана Ступице и 1998. у режији Небојше Брадића.
– У овој нашој, трећој по реду поставци, настојачи смо да тешку и суморну причу приближимо најмлађима тако што смо за све улоге деце, а има их тридесетак, ангажовали децу-глумце, чиме се лакше доприноси идентификацији са јунацима. Такође, настојали смо да причу не лишимо оне обавезне дозе хумора коју негује Дикенс, а без које би било немогуће испратити животопис младог Оливера по дну друштвене лествице Лондона 19. века. Иако смо у највећој мери поштовали оригинално дело, наша представа припада модерном театру и данашњој идеји о борби за права деце. Она је, поред осталог, садржана и у реплици коју изговара Роуз: “Како дете може само од себе да буде лопов?“ Управо због своје дечје честитости и неискварености, Оливер на крају стиже до своје награде, а то је породица.
Пише Срђан Јокановић