Конобар у ресторану на улазу у Горњачку клисуру предлаже гостима да седну у мању салу. У великој је, каже, хладно. Лепо време мало је продужило сезону, иначе би у ово доба године врата била затворена.
– Прелепо је овде од раног пролећа до позне јесени – каже док уписује поруџбину. – Ваздух, вода, природа и историја, близу је Бања Ждрело, а и Петровац на Млави, има и где да се оде и шта да се види. Али, када почне зима, када дуне ветар и површина Млаве се намрешка, е онда је боље не затећи се овде. Онда клисура показује своје друго лице. Лепотица поред које је милина боравити од пролећа до јесени, постаје место готово негостољубиво. Како уз реку, тако и изнад села Горњак, тамо ка Вукану.
Изговори то, подиже руку да покаже ка врховима изнад, па оде пут кухиње.
Било је то ових дана. А аутор текста је окусио ту ниску, готово сурову температуру и зна о чему конобар говори. Пре шест година, када је хладноћа оковала источну Србију и када се температира у клисури спустила на минус седамнаест, боравак у овим пределима било је посебно искуство. Ко воли да осети како реже ветар горњак и стеже велики минус, имао је прилику. Ко није из те приче, боље да се ту и није затекао.
Да ли је Горњачка клисура добила име по ветру, или је било обрнуто и није тако важно. Тек, тај северац, који у овом делу Србије зову „горњак“ подједнако јако дува и лети и зими. У топлим месецима прија, зими није тешко претпоставити да ли је добродошао.
Пре него што се уђе у клисуру лево се одваја пут ка селу Ждрело и даље води ка, у овом делу највишем врху, планини Вукан. Уређена је до горе, али мештани кажу да тамо треба да се иде само док је време лепо. Јер, када снегови завеју, а овде је то стална појава, житељи Ждрела и ловци не препоручују да се тамо иде. Пуна је гора дивљачи, упозоравају. Понајвише је вукова и дивљих свиња. И још кажу да по таквом времену ни највичнији ловци не крећу на планину Вукан.
Изнад села је манастир. Саградио га је један човек, Сима Стевановић и ту се замонашио. Он је, заправо, обновитељ, ктитор и градитељ манастира Свете Тројице.
Пут од манастира ка Малом Вукану води поред борове шуме, па делом кроз пашњаке на чијим ободима стоје полусрушени катуни. Стада више нема, ливада је све мање, зарастају падине, нестају стазе. Трагова људи у снегу нема. Овде нико поодавно не пролази. А и потребе нема. Пут води у срце планине, а тамо зими нема због чега да се иде. Нема трагова људи, али има вукова.
Са првог узвишења на којем нема много дрвећа види се у долини корито реке Млаве и село Ждрело које се ушушкало подно планине. Види се и улаз у Горњачку клисуру. Цео овај крај се назива Ждрело. Е, већ ту у зимским данима може да се осети хладноћа. Не дува горњак као горе на врху, али најављује своју снагу и способност да леди.
– Јесте ли имали камење у џеповима – нашали се конобар по повратку. – Горе не да дува, него носи. И још леди. Није то нека висина за планине, Велики Вукан је на 825 метара, али је на отвореном, ка врховима Хомољских планина. А оданде креће ветар, па добија снагу и када стигне до Вукана, односно клисуре, опасно удара.
Но, за хладноћу која се увлачи у кости ако се овде борави дуже на отвореном „кривац“ је и река. Знано је да је поред воде температура увек нижа него даље од обала. Па када се Млава увуче између стена, у камено корито дуго двадесетак километара које је миленијумима дубила, а онда тим путем између стена и врхова задува, ето идеалних услова да температура падне.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању