Са представљањем нове збирке прича Павла Зелића неће ићи лако: оне и јесу истините, стигле су на папир право из живота, али опет су и некако необичне, а када се тичу будућности и – застрашујуће. И сам назив „Дум дум“ наговештава неизвесност. Има их осамнаест. Исто толико година Зелић пише и објављује оно што напише.
Прву збирку „Последња велика авантура“ објавио је пре десет година. Била је то награда за победу на конкурсу за младе писце који је организовала Матица српска из Новог Сада. Када данас размишља о тој „победи“, Павле сматра да је у међувремену много напредовао као писац и да су ти рани радови заслужили да буду дорађени у чему га је подржао колега, писац Дејан Стојиљковић, уредник у издавачкој кући „Лагуна“.
– Од педесетак које сам написао и објавио изабрали смо најбоље, дуго их брусили, некима и називе мењали и једина дилема коју смо имали била је са којом причом да почнемо збирку – објашњава нам Павле Зелић, непосредно пред студијски одлазак у САД, где ће годину дана провести у Атланти. Он тамо на универзитету већ похађа часове из области вирусологије, епидемиологије, медицинске екологије, контроле лекова у САД и злоупотребе лекова међу младом популацијом. Пракса га чека у америчком Центру за контролу болести чије мишљење је уважено и меродавно у свету, можда и колико оно што стиже из Светске здравствене организације.
Бити или не бити, таква је била дилема Зелића и Стојиљковића. „Сами“ или „Дум-дум“. Прва је најпознатија Зелићева прича, фантастика на прагу стварности, нешто попут онога што је радио Жил Верн некада. Дистопијска прича о будућности у којој су животиње изумрле. У зоолошким вртовима заменили су их роботи у облику животиња. У београдском врту, остала је још само једна права животиња, шимпанза Сами.
– Прича је објављена у још неким земљама, од Хрватске преко Грчке до Русије и никога не оставља равнодушним, посебно зато што је почела да се остварује – каже аутор „Самија“ који је први пут објављен у „Политикином Забавнику“ пре много година. – У кинеским воденим парковима посетиоци се већ забављају са делфинима-роботима.
Избор је пао, ипак, на причу „Дум-дум“ којом збирка почиње и по њој се зове.
– Она је суштина мог начина приповедања, поседује фино онеуобичавање стварности, како ја то волим да кажем.
Говори о једном дечаку који лежи на интезовној нези дечје болнице у Београду, за време ратова деведесетих. Оперисан је, преко пута њега лежи други дечак, рањен опасним, и међународним конвенцијама забрањеним, дум-дум мецима, којима га је погодио снајпериста у Босни. Дечак је у коми и око њега се појављују утваре, спремне да му украду душу. Ипак, постоји нада, али и уверење да се вреди борити за живот.
– А оно што је посебно важно јесте да је то истинита прича, то се мени десило, ја сам тај дечак који је имао халуцинације као последицицу анестезије приликом операције – објашњава нам Зелић. – То највише волим у књижевности, да није најјасније да ли је стварност или машта. То је моје срце дато на изволите читаоцима, моја лична траума, али и нада у непокоривост људског духа, посебно у чистоћу и снагу дечје душе.
Нос у књигама
Павле је у болници лежао након операције бубрега коју је извео наш чувени уролог др Саво Перовић. Павлови родитељи су, сећа се он, једва успевали да нађу завоје, конце и другу опрему за операцију чија је несташица владала тих ратних година, почетком деведесетих.
– Мој бубрег је хипертрофирао и био сам на ивици да га изгубим. Била је неопходна хитна операција иако сам са тринаест година био престар за такав захват. Бубрег је спашен и задржао је какву-такву функцију.
Деведесете године су велика инспирација за Зелићево стваралаштво. И роман „Пешчана хроника“ дешава се већим делом уочи НАТО бомбардовања наше земље.
– Тинејџерско доба проводио сам у националним и личним лутањима, ишао на протесте, бежао са другарима са часова да бих био на улици и зато и данас дубоко осећам тај период који јесте, истина, прилично раубован у домаћој уметности. Све моје приче су толико личне, чак и када су у жанру научне фантастике, да у готово свакој постоји лик који је моје друго ја.
Своје прво ја градио је читајући књиге. Данас је цео један зид у његовом дому покривен полицама са књигама, а још неколико таквих зидова могло би се напунити са књигама које су расуте којекуда.
– Био сам болешљив као дете и откад знам за себе памтим свој нос загњурен у књиге – смеје се Павле. – Био сам члан библиотеке „Петар Кочић“, која више не постоји, и буквално сам ишао редом и читао све књиге са сваке полице. Уопште нисам бирао. Уживао сам у Ремарку. Мислим да је важно да сваки дечак у неком тренутку прочита све од Ремарка, то му даје основне принципе живота, здраве и исправне. Гутао сам Жила Верна, Херберта Велса, Стивена Кинга и Реја Бредберија, нарочито Рејмонда Карвера који је много утицао на мене.
Књижевност или фармација – поставила се дилема када је млади Зелић требало да одлучи шта ће студирати. Желео је да настави породичну, лекарску традицију (отац Обрад Зелић познати је професор стоматологије), али волео је и да пише.
– Отац ме је одвео код свог пријатеља Милорада Павића који ме је питао зашто желим да упишем светску књижевност упоредо са фармацијом. „Зато што желим да будем писац“, одговорим, а он ми узврати: „Па не учи се то на факултету, тамо можеш да постанеш професор књижевности, а ако хоћеш да будеш писац, седи и пиши“!
Павле је великог писца послушао делимично. Уписао је фармацију да би, како каже, задовољио своју потребу да помаже људима, али је узео и списак дела која се изучавају на студијима светске књижевности и све их прочитао. „Хтео сам да видим шта је то најбоље написано и најважније у историји светске литературе, а што се студентима препоручује да прочитају“, каже Зелић.
Одрастање уз „Илустровану“
Истиче да се занатски писању учио на сасвим другачијој врсти писања.
– Одрастао сам читајући „Илустровану Политику“ и „Политикин Забавник“. Баш сам пре неки дан причао са мајком Бисерком, професрком математике, која ме је подсетила да сам је, када сам био мали, питао како она тако зна све те ствари о којима ми прича, а она ми је одговорила: „Па читам Илустровану Политику“! Тако сам и ја почео да је читам. Највише сам, у почетку, волео стрип о Денису, а после крими-причу. Те крими-приче из „Илустроване“ и научно-фантастичне из „Забавника“ утицале су на мене много. Научио сам да будем дисциплинован у писању, да пишем кратко, али сажето, праве мале романе сабијене на неколико страница. То ми је остало до данас, да своје приче компримујем као што се то чини са угљеником да би постао савршени дијамант.
Можда ће захваљујући својој упорности и посвећености свему што ради Павле једног дана достићи и славу свог претка, архимандрита Герасима Зелића.
– Отац је објавио књигу о њему. Живео је у време Наполеона Бонапарте и руске царице Катарине Велике. Био је управитељ свих православних манастира у Далмацији, борио се против покатоличавања тамошњих Срба, био је Наполеонов пријатељ, гост на његовој свадби, и пријатељ руске царице и аустријског цара Франца Јозефа. Ми смо потомци Герасимовог рођеног брата. Он као монах није имао децу. Герасим је био пријатељ и Доситеја Обрадовића и његово „Житије“ је у светским размерама значајна историграфска књига која се прештампавала и имала велики тираж. Герасим је био међу првим члановима Матице српске.
Најпре су из маште младог Павла Зелића излазили краћи записи, а прве приче тек крајем средње школе. Стрипови су стигли на ред много касније. Прво је писао критике стрипова. Волео је јунаке попут Дилана Дога, Гастона и Мартија Мистерије, графичке новеле Френка Милера, или „Дружину од вјешала“. Први стрип-албум „Дружина Дарданели“ написао је и објавио тек 2011. и одмах је добио одличне критике, чак и у свету. Други део тог стрипа уследио је четири године касније. Необично и ново је било то што је у тој причи Зелић помешао јунаке из светске и домаће књижевности и сместио их у необичну авантуру. Тако на једном месту срећемо Раскољникова, Даму са камелијама, Хајдук Станка, Карађоза, грофа Вронског, Јозефа Ка, Олд Шетерхенда, Саву Савановића и друге.
– Драган Пауновић је маестрално нацртао тај стрип са којим смо визуелно и наративно померили границе у домаћим оквирима, помирили уметнички свет са поп културом која може свакоме да се допадне – објашњава Зелић који је у међувремену радио на много кратких стрипова.
Проблем лажних лекова
Посебно је поносан на едукативни стрип „Лана и Тафи“ који је преведен на десет језика:
– У њему се ради о борби против фалсификованих лекова, а то је моја специјалност. Био сам председник, сада сам потпредседник Савета Европе за ту област, а радим као стручњак за ту тематику и са Светском здравственом о рганизацијом и Европском унијом. Хтео сам да помоћу стрипа, међу младима, подигнемо свест о том проблему. Лажни лекови су пандемија за себе. То је глобална нелегална индустрија вредна стотине милијарди евра, а мало се о томе зна иако су лажни лекови опасна ствар, они нису као лажне патике или фармерке.
Павле је написао и роман „Пешчана хроника“ (мистерија везана за нацистичке логоре, тајанствене закопане предмете, изградњу Новог Београда и Службу државне безбедности у савремено доба), а читаоцима је понудио и две збирке прича. Многе од њих је радио по наруџбини, најчешће за „Политику“ и „Политикин Забавник“. Иако у збирци „Дум-дум“ постоји тек неколико прича без трунке фантастике, ипак је утисак да је Павле Зелић потпуно уроњен у тај жанр који развија машту. Уверава нас да грешимо:
– Користим га по потреби, не робујем жанровима.
Али, признаје да му маште не мањка, што му сада користи, не само у писању, већ и у приватном животу:
Највише у дружењу са сестрићима којима причам пред спавање. Те приче су невероватније од свега што сам написао. Сваки пут измишљам причу на лицу места и у њима су јунаци управо они, Растко и Милан који имају девет и пет година. Тако су јунаци приче два мала робота Растко и Милан или два мала чаробњака Растко и Милан, или су једнорог и вук и тако редом.
Бебиситер какав се пожелети може! Павле се смеје на идеју о још једном послу за њега. Што да не. Толико тога већ ради истовремено да не би ни осетио још једну обавезу на својим плећима. Он пише филмске сценарије: четири су већ прошли конкурсе, написани су или адаптирани (кратке приче „Сами“ и „Дум-дум“, роман „Пешчана хроника“ и тинејџерска комедија „Бруцоши“), са Душицом Новаковић пише још један, „Први јахач“ о пандемији корона вируса.
Филмску критику почео је да пише давно, са данас познатим Димитријем Војновим, а то и даље понекад ради. Повремено пише есеје на тему популарне културе, био је и уредник збирке еротских прича.
У аукцијској кући своје мајке ради као водитељ јавних продаја – са све аукцијским чекићем којим оглашава да је слика продата. Ту се искристалисала и Зелићева љубав према ликовној уметности, посебно савременој, једноставној. Истиче Институт уметности у Чикагу где се у једној соби налазе две од њему три најомиљеније слике на свету: то су „Ноћне птице“ Едварда Хопера и „Слика Доријана Греја“ Ивана Олбрајта.
Упоредо, Павле држи предавања, како на уметничким школама (ФДУ и Факултет за медије и комуникације) о приповедању или сценаријима за стрип, тако и на матичном Фармацеутском факултету.
Службено је, као менаџер за међународну сарадњу, односе са јавношћу и европске интеграције у оквиру Агенције за лекове, пропутовао свет, од САД преко Африке до Јужне Америке где је на конгресима држао предавања на тему фалсификованих лекова, нежељених реакција на лекове или комуникацији у фармацеутској индустрији.
Поражен, без речи
Са четрдесет и две године, колико сада има, Павле Зелић може да каже да је његов досадашњи живот био авантура. Ипак, тек је последњих годину и по дана, са пандемијом, он постао права звезда. На малим екранима објашњавао нам је све о вакцинама и борби против ковида 19.
– Већ дванаест година радим у Агенцији за лекове. Био сам доста у јавности и приликом прошле епидемије свињског грипа или кад год су проблеми са лековима. Али, ова пандемија је нешто посебно, то је ситуација када смо сви морали да дамо више од свог максимума, посебно људи који су у скафандерима проводили дане и ноћи и за које имам неизмерно поштовање. Они су прави хероји пандемије. Како бих поред њих ја икада смео да кажем за себе да сам уморан, да ми је тешко, да је празник, викенд? Урадили смо добар посао са вакцинама и подизањем свести о потреби вакцинисања, али посао није готов. Људе и даље збуњују чак и основне ствари, али ми из лекарске струке морамо да разумемо какве су то филозофске сумње које их муче поводом вакцина и вируса и да им пружимо одговоре и решење тих дилема.
Признаје да је тешко разумом се борити против глупости.
– У тренутку када су свима доступне информације и научни радови догађа се да наспрам хиљада страница које су исписали угледни научници и истраживачи, након година проучавања, стоји један коментар на Фејсбуку и он је јачи од свега, јер позива на сумњу. Он сумња у све што је потврђено и документовано, а за шта су потрошене године рада. А највише сам поражен када видим колеге које сумњају. Тада остајем без аргумената, поражен, без речи.
Ипак, на нека питања наука нема одговоре?
– Али, баш у томе се огледа одговорност науке која не може да даје одговоре док за њих нема доказа. Огроман број људи свакодневно ради на томе да дођемо до потврда и решења. Запањује ме негирање науке, позив да се верује у сумануте теорије које постоје само зато што наука још иде ка коначном одговору. Прича „Велики вакцинатор“ у овој збирци такође говори о блиској будућности у којој је забрањена вакцинација. У свету где расте не само број антивакцинаша већ и равноземљаша, у свету који себе деградира на средњевековни начин размишљања, показује се да човечанство на интелектуалном нивоу није напредовало онолико колико су технологија и наука. Наука се одвојила од појединца који заузима одбрамбени став према нечему што је далеко од њега, а постоје људи који ради својих интереса такву ситуацију користе.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ