Можда је и чињеница да сваког дана неколико пута иде пешке до свог стана на трећем спрату једне зграде у центру Београда заслужна за то што је Миленко Јеремић свеприсутан на филму, иако му је већ пуних осамдесет и пет. Прошле године је у Панчеву имао изложбу својих филмских цртежа, ове године су велики хитови била два остварења за које је радио сценографију – „Није лоше бити човек“ Душка Ковачевића и „Мрак“ Душана Милића – а управо је завршио посао и на повратничком филму Пурише Ђорђевића (97) „Уста пуна земље“. Стоички је Миле поднео шаљиве примедбе да је у тој екипи он био најмлађи сарадник!
Иако Јеремића, како каже, здравље добро служи, могао би он и више да ради, али неће. Почео је да одбија неке понуде за сарадњу. Стално га зову. И протеклих дана је био на неким локацијама, али није нашао заједнички језик са редитељем. Објашњава нам да се променио начин рада, да су се променили људи, па на крају и да се сам живот променио. Оно што се није променило јесте његова љубав према филму и послу који ради више од пет деценија.
– Мислим да бих брзо скончао када бих престао да радим – језгровито нам сажима свој животни статус.
Нема тог партизанског филма од седамдесетих на овамо за чији изглед Миле Јеремић није заслужан: „Валтер брани Сарајево“, „Игмански марш“, „Мирко и Славко“, „Бошко Буха“ све до „Окупације у 26 слика“ и ТВ- серије „Отписани“. У готово свим најпопуларнијим комедијама од осамдесетих до данас Миленко је радио сценографију, а међу њима су „Балкански шпијун“, „Није лако са мушкарцима“, „Хало такси“, „Жикина династија“ и „Маратонци трче почасни круг“. Нису га мимоишле ни драме („Вариола вера“, „Анђео чувар“, „Сезона мира у Паризу“), као ни велики историјски спектакли као што су „Косовски бој“ Здравка Шотре и „Сеобе“ Саше Петровића или фантазмагорије Емира Кустурице („Црна мачка, бели мачор“ и „Живот је чудо“).
Каже – највише је волео да ради са Лорданом Зафрановићем, Емиром Кустурицоим и Сашом Петровићем. Зашто? „Зато што за њих време нема значај, два или двадесет и два дана, то је мање битно од онога што ти дани донесу на биоскопско платно“, објашњава наш саговорник.
Пише Срђан Јокановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању