Недавно је била премијера представе „Оливер Твист” у Позоришту „Бошко Буха”, чему је „Илустрована“ опширно писала у прошлом броју. Подсетимо, овај хит комад, који се пре злогласне короне играо на карту више, пандемија је зауставила. Крајем марта доживео је својеврсни „ривајвл“ на опште одушевљење младе публике. Режију потписује Милан Караџић, а глумац Милош Влалукин је је поново у улози Вилијема Билсајкса. Био је то повод да у разговору с Влалукином размотримо неке апсекте његовог драмског изражавања, а оно обухвата више медија. Поред улога у позориштима, овај уметник има запажену ролу и у серији Предрага Антонијевића „Рингишпил”, која ће ускоро премијерно бити приказана, а исто тако и у пројекту „Нобеловац” у режили Тихомира Станића. Дакле, позива за улоге му не мањка.
Многи глумци заблистају у неком снимајућем пројекту, па их онда дуго нема на екранима. Заблистају па згасну. Ви сте у каријери ипак имали континуитет снимања?
– Генерално, кад снимам ја сам себи направим континуитет, тако да поделим своју улогу на снимајуће дане, на то кад ће које сцене бити, па се тако припремим. Али генерално, континуитет углавном никад немаш. Мораш сам да га направиш. Рецимо снимаш крај, па почетак, па средину, па се опет вратиш на почетак, али мени је најбитнија припрема и у позоришту и на телевизији и на филму.
Кад кажете припрема, мислите и на физичку припрему?
– Да, и концентрација је јако битна, а и психичка припрема. То све иде заједно, али најбитније је припремити се сам са собом и онда знати која сцена иде који дан и где треба да будеш какав. Као кошаркаши кад се спремају за утакмицу. Ти знаш с ким ћеш играти, па онда направиш план: овако за напад, овако за одбрану. Овде, додуше, сви играмо као један тим, за исти циљ и онда кад се направи хемија, када сви знамо у сваком тренутку шта радимо, то је онда победа.
Дакле, по свему што сте рекли нема више статичне глуме, ново време тражи и нове приступе?
– То је неминовно. У матичном позоришту „Бошко Буха“ имао сам сад премијеру „Оливера Твиста“ где играм Вилијема Билсајкса. То је трчање, то је спуштање низ гелендер, то је једна јурњава. То су просто ствари за које сам школован и које се трудим да урадим најбоље што могу. Та представа је била хит, али онда нас је корона мало помела. Сад су ту нова добра деца и надам се да ћемо победити.
Осим позоришта, сретали смо вас и на сетовима. Снима се много, влада хиперпродукција. Да ли тај квантитет доноси и квалитет?
– Ја сам задовољан самим собом, бар оним што играм, јер углавном не стижем да гледам, а и кад стигнем да гледам телевизију, гледам неке друге ствари, тако да нисам баш нешто компетентан шта у том смислу да кажем, али ја сам мојим делом посла и овим свим што снимам могу бити задовољан. Мислим да се лепо играм.
Значи ли то и да се глума као уметност путем геџета приближила широкој публици, с обзиром да је некад владало мишљење да је позориште елитистичка забава?
– То је проблем нашег друштва, јер просто, млади људи немају баш довољно средстава да иду у позориште, јер теби сада ако хоћеш да изведеш девојку у позориште и све што иде уз то, треба сигурно 3-4 хиљаде динара, а у овој скупоћи некако је то мало тешко. Додуше, ја се трудим да младима, неким пријатељима и деци мојих пријатеља оставим карте кад играм представе, јер мислим да је то лепо, да улажем у будућност и у културу.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању