Сунце је у зениту, један сат, пече као усред лета иако је тек шести априлски дан. У центру Долова, лепог уређеног места недалеко од Панчева, нема живе душе. Само повремено прође неки аутомобил. Једино у парку, на клупи преко пута чесме, седи мештанин и дрема. Делује као да је ноћ провео на тој клупи. Није био расположен за дружење нити разговор, осим што га је занимало за кога намерник фотографише. Одговор „за једне новине“ као да га није задовољио, па је поново спустио главу и утонуо у свој свет.
Дијагонално од парка угао је заузео прелеп објекат. Предњи део фасаде су му готово цео заклонила два велика украсна дрвета. Розе цветови уклопили су се у нежну пинк боју фасаде. Ту су просторије месне канцеларије „Мита Вукосављев“. Надлежни могу да буду поносни како им изгледа та зграда, односно како брину о овом здању подигнутом 1902. године.
До ње је црква. Лепа велика грађевина чија је унутрашњост сређена пре нешто више од десет година. О овој светињи на сајту Српске православне цркве пише: “Одмах по насељавању у Долову је саграђена једна црква од земље (набијача). Како се село ширило, а број становника умножавао, појавила се потреба за већим храмом. Велика или Доња црква „сазидана је од доброг материјала и посвећена Св. Оцу Николају, а освећена блажено почившим епископом Стефаном Авакумовићем, 15.октобра 1811. године. Саграђена је у неокласичном стилу. Иконостас у Великој Цркви је рађен од 1853. до 1855, а за израду је био задужен наш познати академски сликар Јован Поповић. Генерална обнова храма је почела 2005. године, а комплетни радови завршени су почетком октобра 2011.“
Само кратaк боравак у центру довољан је да се види да је Долово типично ушорено насеље, изградње карактеристичне за равничарске пределе. У старом делу, односно центру, живе староседеоци, махом Срби, чији су преци и основали место. Нешто северније, груписано у неколико улица, углавном живе Румуни и тај део се зове „Влашка мала”. На јавним објектима, али и радњама сви натписи су двојезични.
Пауза на клупи, коју је у међувремену напустио једини посетилац парка, била је прилика да се потражи неки, мање познат податак о овом месту. Истражујући становништво Црне Реке у источној Србији, Драгољуб К. Јовановић је осамдесетих година 19. века у Вражогрнцу код Зајечара забележио следеће предање: „У месту званом „Селиште“, у близини села Вражогрнце, од прилике пре 200 година, постојало је велико српско село које се звало Толовац. Једног летњег дана, причају, кад се је народ био скупио код цркве и празновао, изненада одонуд ударе Татари на село, учине јуриш на народ, који се безбрижно веселио, многе исеку, поробе и опљачкају село, па оду за тим на другу страну. Тек незнатан део, по казивању, добије прилику да умакне, дохвати се Дунава и пређе у Аустрију, и тамо насели данашње село Долово, код Панчева“.
Као српско насеље Долово се први пут помиње у 17. столећу, тачније у Пећком Катастигу 1660. године. Следећи пут се Долово помиње после 1725, односно после ослобођења Баната од Турака…
Прође пауза, ваља ићи даље. Повелико је ово место. Има шта да се види у њему. У удолини подно брега на којем је подигнута румунска православна црква паркиран велики број аутомобила. Ту је ватрогасни дом у којем на спрату за весеља може да се изнајми простор. Одозго се чула музика и гласни смех сватова.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању