Њено име Зорђалгал на монголском језику значи „срећна и радосна“. Као да је судбинско – његова власница стално има осмех на лицу, и очигледно је добро расположена. И срећна, казаће касније, током разговора. Док сам је на почетку замолио да ми полако изговара своје име како бих га правилно написао у овом тексту, цикнула је од изненађења: “Па ви пишете исто као и ми, ћирилицом“! Код њих је то последица седам деценија дугог руског културног и политичког утицаја на Монголију, укљештену између само два суседа – Совјетског Савеза и Кине.
Била је то прилично запустела земља, удаљена од остатка цивилизације. Данас је отворена и Западу егзотична. Многи туристи-авантуристи из Европе и Америке плаћају силне новце како би могли да проведу викенд у монголској пустињи или преспавају у шатору, широм света познатом као јурта, традиционалном дому тамошњих номада.
Ипак, у филму „Када бих само могао да преспавам“ пратимо живот породице која живи у јурта-насељу, сиромашној четврти на ободу престонице Улан Батор, која није одушевљена животом у свом шатору. Отац никада није код куће, мајка проблеме решава алкохолом и троје деце је мање-више принуђено да се сами сналазе у свету одраслих: да лече и облаче једно друго и завршавају школу, уколико стигну. Главна преокупација им је проналажење угља, аутомобилских гума и дасака којима би се угрејали током бескрајних монголских зима. Најстарије дете је дечак, математички геније, који сакупља новац не би ли се избавио из мизерног живота и беде. Али, како да остави млађег брата и још мању сестрицу да се смрзавају и тихо умиру, од хладноће, али и нечег много горег о чему је Зорђалгал желела да говори у овом остварењу.
Магла свуда око нас
Након интервјуа, схватио сам да је цео филм донекле инспирисан и животом ауторке Зорђалгал Пуревдаш (34), рођене тачно када су у Монголији пропали и комунизам и утицај Совјетског Савеза, а наступили омиљена демократија и мрски капитализам. Она је са мајком и братом живела у јурта-насељу, а ишла је у основну школу када су јој се родитељи развели.
– Може и тако да се каже – смеје се Зорђалгал. – Прича филма није истиинита, али породичних прича попут ове можете наћи свуда у свету. Оно што је јединствено баш за ову причу, о породици баш из овог града је што Улан Батор има најзагађенији ваздух од свих престоница на свету. Зими се температура спушта и до минус 35, већина људи се греје на угаљ и то ствара густ црни облак дима који покрива цео град.
Ваздух, каже, садржи много тешких метала и честица мањих од два и по микрометара које удишу.
– Оне нам улазе у крв, трују нас. Тек пре осам година смо сазнали да удишемо ваздух који нас трује. Имали смо и демонтрације тим поводом. Шездесет одсто станвништва Улан Батора живи у јурта-насељима где се највише користи угаљ и где нема ни топле воде ни другог грејања. Преко друштвених мрежа су житељи центра града почели да шире мржњу према сиромашнима који живе у јуртама оптужујући их да трују цео град. Псовали су их и поручивали им да се врате у своја села одакле су, у потрази за послом, стигли у град. Уместо решења, људи који имају моћ и новац понудили су мржњу. То ме је страшно погодило, јер сам и ја одрасла у јурта-насељу где је моја мајка држала продавницу. Нико тамо не ложи угаљ да би потровао богати центар града, него зато што немају други начин да се загреју. Моћни и богати то не разумеју и то ме вређа. Зато сам хтела да снимим филм о томе како живи та тиха и нечујна већина и колико неки тешко долазе и до то мало угља како би прегурили још једну хладну ноћ.
Ту причу је представила кроз очи недужног петнаестогодишњака који има велике снове, али може да пробије круг у коме је одрастао и да га напусти.
– Волела бих да мој филм буде мост разума и помирења у нашем друштву, а не да се међусобно свађамо док нас све заједно дави покривач од дима – искрена је редитељка. – Због оних демонстрација, власт је одлучила да се убудуће користи само прерађени угаљ, али смог је и даље ту. Изгледа да не знају да реше проблем. Постала сам свесна тог проблема када сам постала мајка. Моје дете целе зиме кашље, добија антибиотике да му буде боље, али после две недеље кашаљ се врати. Тако је са већином деце. Не могу да напустим свој град и земљу, сувише их волим и зато морам некако да допринесем решењу.
Па, има ли решења?
– Мислим да загађење у Кини, о коме се доста у свету зна, има везе са великим фабрикама, а ово наше производимо ми сами, грађани. У Русији се греју на гас и није тако загађено. Мислим да би решење код нас могли да буду соларни панели, јер то је ипак само 220 хиљада домаћинстава у јурта-насељу Улан Батора. Има много сунца, а јурте су релативно мале, нису куће са десет соба. Сви који тамо живе би волели да буду у становима. Власт гради неке станове за сиромашне, али та изградња је много спора а миграција са села у градове сувише брза.
Јапанска стипендија
Сви становници Улан Батора су једном дошли са села и из јурти. Како је могуће да су се тако покондирили и заборавили одакле су дошли па се сада не сећају своје прошлости?
– Људска бића лако заборављају чињенице уколико им се не свиђају. Друго, заиста је миграција из провинција Монголије у Улан Батор током последњих двадесет година била масовна. У целој нашој огромној земљи има само три милиона становника, а у главном граду нас је чак милион и по! Половина народа живи у отровном смогу и умиремо тихо и нечујно. Када сам почела да пишем сценарио 2017. године мислила сам да се та ствар дешава само у Монголији, а онда сам почела да похађам међународне конкурсе за развој филмова и упознала људе са различитих страна света. Схватила да је свуда исто, да свуда људи пате због сиромаштва и загађења.
Нису сви из јурта-насеља имали срећу да стигну у бели свет. Неки чак ни у центар главног града. Са Зорђалгал је другачији случај. Зато је она тако посебна.
– Иако долазим из јурта-насеља, мајка је сву уштеђевину дала да бих похађала најбољу средњу школу у Улан Батору где сам била најбоља у физици и математици и добијала награде на такмичењима. Тамо сам уживала у драмским секцијама и представама које је школа правила. Ту сам заволела и филм и одлучила да се пријавим за стипендију у Јапану, за студије филма. Завршила сам са најбољим оценама, вратила се у Монголију и почела да радим. Још не зарађујем много новца, али захваљујући ономе што сам научила у Јапану, ја ипак себи могу да приуштим нове ципеле сваке зиме, што се каже. Многи у Монголији то не могу. Спасила ме је магија доброг образовања. Гледам пријатеље из околине, моју генерацију и схватам да нису сви имали прилику као ја да се образују и цео живот ће провести у јурти, а можда и њихова деца. То ме растужује.
Зар у Улан Батору нема добрих универзитета?
– Има, постоји и филмска академија, али срамота ме је да говорим о томе како све то изгледа. Није баш добра иако постоји од почетка овог века, колико ми се чини. Плате професора су мизерне и не знам шта бих на ту тему могла још да кажем осим да је образовање кључно оружје у борби против сиромаштва. Зато бих желела да људи после гледања мог филма почну да размишљају о томе како да се и сиромашној деци омогући нешто више и боље од основног школовања, како да јавне школе у јурта-насељима буду боље. У центру града постоје добре јавне и приватне школе, али не и у сиромашним четвртима.
Форест Гамп је шокирао
Зорђалгал је одмалена волела филм, али никада није смела да каже мајци да би желела да постанем редитељ, јер су мама и брат били ту да брину о свему. Они нису мислили да је филм озбиљан посао и да од њега може да се живи.
– Тек када сам добила јапанску стипендију рекла сам мами да идем да студирам и да она не мора ништа да плати – опет лице моје саговорнице прекирва љупки осмех. – На крају је испало да сада и мој брат ради као сниматељ, али на телевизији. Одувек ме је привлачио начин на који вас неки филм мења и улива наду. Један од првих филмова које сам видела био је „Форест Гамп“ и као дете разведених родитеља била сам запањена да неко, попут Фореста Гампа и његове девојке Џени, могу да буду заједно целог живота. Па то је дивно, помислила сам. Онда се сећам тајландског филма о боксеру који је променио пол и од тада никада нисам имала лоше мишљење или осећања према ЛГБТ особама. Тако сам и ја почела да размишљам како бих волела да снимам филмове који ће људима променити погледе па и живот.
Поред себе је имала људе којима је желела да помогне, али тада није знала како.
– Гледала сам људе који долазе у продавницу моје маме, купују алкохолна пића и седе испред радње, пуше и пију. Пропадају. Желела сам да некако, помоћу филма, и њима променим живот на боље, али нисам се усуђивала да тако нешто кажем. Гледала сам и како мојој мами посао пропада, јер је радња била у сиромашној четрти где су људи узимали на вересију и плаћали кад стигну и ако стигну. И она је почела да позајмљује ствари за продају од трговаца на велико и позајмљује их својим муштеријама. Зачарани круг.
Сада Зорђалгал снима рекламе, понекад ради за телевизију, некад пише сценарије за рекламне акције и кампање, говори енглески и јапански (на традиционалном монголском писму уме само да се потпише, а не уме да бекне ни реч) и није јој тешко да нађе посао и брине о себи, али још нема новца с којим би могла да помогне и својој мајци.
Можемо само да мислимо како је другим филмаџијама у Монголији где се годишње сними неколико десетина филмова које данас гледају, углавном, старије генерације, док млађе занимају холивудски хитови и Марвелови филмски јунаци. Домаћа кинематографија, очигледно, све више пати због надмоћи холивудске?
– Не пати она због Холивуда већ због лошег квалитета онога што сама нуди – изричита је Зорђалгал лоја је успела да за свој филм прикупи више него добрих 400 хиљада евра од фирми из Монголије, Француске, Катара и Швајцарске. – Жао ми је што је један део монголске публике, посебно млади, одустао од наших филмова и зато је мени сада највећи страх како ће мој филм проћи у биоскопима. Волела бих да порука филма дође до што већег броја гледалаца. И дистрибуцију и маркетинг ћу радити сама па ћемо видети, али тако морам, не могу да плачем и чекам да ме неко спаси.
Јадни мушкарци!
Одлучна млада жена је ова госпођа Пуревдаш. Нема проблем да сакупи толики новац за свој филм па да и њене мушке колеге буду љубоморне на тај успех. Жене нису у Монголији само равноправне, већ и више од тога, сматра редитељка.
– Видели сте да ми је главни јунак филма дечак, мушкарац и то је с разлогом јер колико год то вама чудно звучало, у Монголији мушкарце треба ојачати и помоћи им. После распада Совјетског Савеза и краха комунизма и социјализма, и тамо и код нас, жене су јурнуле на универзитете, јер су у новим условим младог и суровог капитализма мушкарци морали много да раде да би прехранили породице. Данас код нас постоји велики јаз у образовању између жена и мушкараца у корист жена које су много образованије. Зато хоћу да избором дечака за главни лик поручим да је доста било нејднакости на штету мушкараца, да не могу породице да шаљу девојке да студирају, а дечаке да остављају да раде око куће. Видим и у својој околини колико је неспразума касније у односима мушкараца и жена због те образовне разлике и колико многи мушкарци трпе због тога. Подржавам једнакост полова и зато се борим за боље образовање мушкараца. Истина је да је већи број мушкараца министара у Влади, али имамо много јаких и моћних жена на разним положајима, па и међу филмским продуцентима и режисерима.
Главни јунак филма, старији дечко, поносан је и не жели да призна да је сиромашан. Да ли је то ваша замисао ради динамике радње или је реч о менталитету људи који сте употребили у причи?
– То је монголски менталитет и волела бих да се то промени. Имамо тај велики понос који држава повезује са древном историјом када су Монголи освојили пола света. То је сада налет национализма и патриотизма због чињенице да нам је под Совјетским Савезом било забрањено да говоримо о Џингис Кану. Не знам шта је био проблем, али са слободом смо отишли у другу крајност и стално причамо о њему. Верујем да је време да изађемо из те „Џингис Кан илузије“, да видимо стварност и прихватимо је.
Дечак који игра у филму није глумац, и сам је син човека који је поседовао више од хиљаду грла стоке и огромне површине степе. И током једне јаче зиме све су изгубили и преселили се у градску јурту где су постали сиротиња.
– За номаде је тешко да прихвате ново доба али морају, и они и ми, јер иначе никада нећемо одрасти и кренути даље. Тако и тај мали јунак мог филма, понос му не дозвољава да тражи помоћ од других људи иако има много оних који би му радо помогли. Деца треба да одрасту и да науче да траже помоћ када су у невољи. То је проблем целе нације, „деце Џингис Кана“ која не воле да показују слабост и немоћ пред другима. Заглављени смо у глупом поносу и треба да се решимо те навике. Џингис Кан је живео пре више од осамсто година и ја мислим да су нам потребни нови хероји.
Пише Срђан Јокановић