Историја уметности је пуна примера моћних и богатих који су свој статус овековечили протретима. Не само суверени, већ и војсковође, аристократе и индустријалци. Ово се посебно односи на западну уметност у време када су европски народи освајали земље, народе и трговину.
Али, шта је с освојеним и колонизованим народима и њиховим лидерима? Многе визуелне изразе моћи пригушивале су европске империје, а када су се колонијализовани народи изборили да буду „своји на своме“ и стекли независност остало је нешто и од западног утицаја у уметности, посебно у портретисању моћника.
Африка је, корак по корак, нација по нација, повратила свој суверенитет. Зимбабве (бивша Родезија) била је последња земља којом је владала европска сила, британска империја, која је стекла независност 1980. године. Ипак, да ли афрички лидери себе виде у истом светлу као њихови западни вршњаци и колеге по статусу. Можда и не, рекло би се по најновијој серији портрета Кехинде Вајлија (46) „Лавиринт моћи“, која, у уметниковом јединственом стилу, баца ново светло на афричке лидере.
Рођен у Лос Анђелесу, Вајли данас живи између Сенегела, Нигерије и Њујорка. Светској јавности је најпознатији по званичном председничком портрету Барака Обаме из 2018. године који краси Хол председника у Белој кући. Тек недавно се сазнало да је пре и после тог портрета имао тајну, деценијску одисеју широм Африке, током које је радио на портретима садашњих и бивших шефова држава на том континенту.
Серија од једанаест портрета, произведена у сарадњи са Галеријом Темплон, изложена је у Музеју на кеју Бранли –Жак Ширак у Паризу, који је до последњег тренутка чувао детаље изложбе, укључујући и имена лидера које је Вајли портретисао.
По речима Саре Линер, директорке збирке историјске и савремене глобализације у Музеју, идеја да Вајли уради овај посао родила се када је Барак Обама изабран за председника Сједињених Америчких Држава 2008. године.
– Вајли је почео да размишља о могућности да наслика портрете црних председника и почео је да истражује афричке појмове и знакове моћи и како они изгледају – објашњава Линер.
Портрети, у стилу који призива европске пандане из 17. и 19. столећа, отварају дијалог о моћи у 21. веку користећи естетски алат из прошлости. У видео снимку који прати изложбу, Вајли наглас размишља: „Да ли је могуће користити језик империје у сликарству у афричком контексту и стићи на другу страну са нечим потпуно новим?“
Одговор је – и да и не. Ово није непозната територија за уметника: Вајли је раније тумачио портрете старих мајстора, користећи личности из јавног живота, своје колеге уметнике и пионире хип-хопа као моделе. Ова серија додатно сужава јаз између прошлости и садашњости, између бивших империја и бивших колонија. Афрички модели имају сличну моћ као неке од личности на референтним Вајлијевим портретима.
Припрема Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању