У Манастиру Девич у Дреници, у сменама које трају 12 сати, дежурају по два српска полицајца и два Албанца. Завршен камени зид око Манастира
На путу Косовска Митровица – Србица – Девич у Дреници, дугом 25 километара, нигде нема путоказа за Манастир Девич. Уклонили су их недобронамерни према Србима. Онима који први пут походе најсамотнију српску светињу, и једину преосталу у Дреници, доста је тешко уочити пут којим се на периферији села Лауша, четири километра јужно од Србице, скреће лево према Девичу, ушушканом у златној боји дреничких шума које је јесен обојила.
Лудовић, село испред Девича, где је Манастир имао своју економију са објектима, Албанци су преименовали у Ново Резало. На педесетак метара испред Манастира стални пункт косовске полиције који је ту од 17. априла 2012. године, када су преузели од Кфора улогу обезбеђења и заштите светиње. Албански полицајац уз подизање рампе на путу љубазно нас упућује на споредни улаз у Манастир.
Да није неког црвркута птица и високо на небу ретког звука авиона, громогласна тишина и мир били би апсолутни у овом делу шумовите Дренице. Кад-кад тишину поремети пад узреле караманке којих има изван и унутар српске духовне оазе. У осами и слеђеној тишини болује самотна српска светиња у Дреници. На споредном улазу у Манастир, дочекује нас 82–годишња сестра Олимпијада која је овде од 1953. године. Поздрављање са њом пробудило је три пса чувара Манастира изнутра који су лавежом упозорили да су будни.
Ланчићи од Богородичних суза
После 12 година обезбеђивања и чувања најсамотније српске светиње на Косову и Метохији и једине преостале у Дреници, од некада 77 српских светиња овде, како пише историја, припадници француског и мароканског Кфора отишли су 17. априла 2012. године. Обезбеђење Манастира Девич преузела је косовска полиција у сменама од по 12 сати.
Колико четири полицајца данас могу да заштите светињу под знаком је питања, кад се зна да ни 60 до зуба наоружаних припадника француског Кфора није успело да заштити светињу злогласног 17. марта 2004. године, када је хиљаду Албанаца јурнуло на Манастир и до темеља га срушило и запалило, трећи пут у његовој 584 године дугој историји. Око Манастира је завршен 170 метара висок камени зид и он је најсигурнија заштита светиње и монахиња од недобронамерних Албанаца.
– У Манастиру је пет монахиња, углав-ном старих, изнад 60 година. Свима смо говориле да немамо поверења у косовску полицију јер имамо лоша искуста из прошлости са њима. Није нам једноставно ни заноћити овде кад знамо шта је све било марта 2004. године и да нас Кфор није могао заштитити – говори сестра Олимпијада.
Она говори да су до сада обновљена два конака, да је у цркви урађен под, да је црква покривена , да су преостале фреске очишћене али и да има још много тога да се ради. Манастир је имао и велику економију до 1999. године али од тада не обрађују ни ар. Сву имовину Албанци данас корис-те без надокнаде. Манастир више нема крава. Имају десетак кошница пчела и кажу да су ове године убрали више од сто килограма најквалитетнијег меда. У мини манастирској економији, двадесетак метара иза цркве, у лепо уређеној башти су били засади парадајза, лука, шаргарепе… и стабла родних шљива. Ту су били и засади биљке Богородичне сузе чије су плодове монахиње убрале.
– Од зрелих плодова Богородичне сузе радимо ланчиће и крстиће који су вечни и тврди као мрамор. Имамо их у нашој продавници а дајемо их свуда нашим манастирима – објашњава сестра Олимпијада. Биљку Богородичне сузе набавили су из Јерусалима.