На листу светске културне баштине, Унеско је до сада уврстио наше манастире Високи Дечани, Студеница и Сопоћани, а Пећска патријаршија, Грачаница и Богородица Љевишка у Призрену воде се као манастири Косова и Метохије. Такође, део композиције из манастира Милешеве, Мироносице на Христовом гробу, архангел Гаврил(о) обучен у белу одежду (хитон) познатији као Бели анђео, сврстан је међу три највећа достигнућа људског рода у историји наше планете. Уз Кинески зид и човеков лет на Месец, послат је сателитским снимком у васиону под називом Достигнућа Земљана, као пример и позив на дружење некој претпостављеној ванземаљској цивилизацији.
Дакле, имамо чиме да се подичимо, чак и пред непознатим свемирлијама. Но, колико заиста познајемо себе, своју прошлост, у овом случају своје манастире?
Пођимо редом, од саме речи манастир. Грчки μοναστήριον (monastírion – монастирион – самотно утврђење, од монос, μόνος – један, сам и стирион, στηρίζω – утврдити) наши су западни сусједи сасма коректно превели као самостан. Ми се, из неких разлога, држимо грчког назива и када су у питању његови становници, те кажемо монах уместо старословенских иник (инок, појединац) и црноризац (чръноризьць), или савремене речи самотник. Наиме, при ступању у манастир, хришћанин најпре прође постриг (стрижење – шишање) и обуче црну ризу (расу, безобличну грубу одежду од козје коже). Користимо и назив калуђер, иако καλόγερος/ kalógeros на грчком значи добри старац, а и наша црква познаје категорију старца/мудраца (отац Тадеј из Витовнице, на пример).
Монаси живе у својим ћелијама, али се заједнички моле и обедују. Овакав начин живота зове се киновија, или на старословенском општежитије, у молитви, посту, врлини, послушности и (материјалном) сиромаштву.
Манастири са много монаха називају се лавре (грч. λαύρα – улица, ходник; насеље од низа зграда са монашким ћелијама око средишњег дворишта са саборном црквом). Манастири удаљени од насељених места, у беспућу, зову се пустиње; монашка обитавалишта где се живи аскетски су скитови (грч. ασκητής – аскета – онај који нешто постиже вежбом и муком).
Није згорег подсетити се и монашких врлина, а то су ћутање, понизност,
умереност, пост и ноћна молитва. Зашто ноћна? Зато што се тада oчи ослобађају заводљивих призора, а уши буке савременог света, те молитва лакше и брже стиже до Творца. Из овог угла, нема бољег имена за манастир од Пустиње (код Поћуте), у епархији ваљевској.
Срби су манастире наследили од Римљана и Ромеја (тзв. Византија). И као облик богослужења, а често и дословно, тако да није мали број наших манастирских цркава подигнут на темељима неког храма из римског или ромејског доба. Средиште прве хришћанске културе на јужнословенским просторима настало је око Охридског и Преспанског језера и ту су настали први манастири – Св. Климент и Св. Наум (ученици Константина познатијег као Кирило/Ћирило) – око 900. године. Први манастири који су развијали заједнички живот почињу од доба Немање и Светог Саве, који је Хиландарским типиком (правилником, статутом) устројио и уредио такав живот.
Пише: Горан Хаџи-Боричић
професор српског језика и књижевности
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању