Мало је оних који не знају ко је Ричард Бренсон (69): енглески предузимач познат по имену своје корпорације „Вирџин“ у чијем саставу ради око четири стотине предузећа истог имена, у различитим областима привреде: од транспорта, медицинске опреме, осигурања, музике до научних истраживања. Он је и авантуриста који је прешао океане у балону. Први је дошао на идеју да организује туристички лет у свемир. Циљ му је Марс. Некадашњи домаћин ријалити програма „Бунтовни милионер“ постао је и власник титуле витеза који му је уручила краљица Елизабета Друга.
Као власник имовине вредне више од пет милијарди долара, он много издваја за добротворне сврхе, у оквиру хуманитарне организације коју је основао са Нелсоном Менделом, а када говори о свом успеху увек у први план истиче подршку породице – оца, мајке (умрла је у јануару од последица вируса крона у 96. години, тачно деценију након смрти свог мужа), супруге, двоје деце и петоро унучади. Написао је неколико књига, али поред туристичких (о путовању на Арктик са сином Семом) и пословних, највише пажње изазвале су две у којима је писао о свом животу. Оба наслова везана су за име пословне империје коју је стварао последњих пет деценија – „Вирџин“ односно „Девица“. Прву књигу је назвао „Како сам изгубио невиност“ (1998), а другу „Како сам повратио невиност“ (2008).
Спор и лењ
Наравно, као динамични али пристојни авантуриста, Бренсон није писао о својим сексуалним искуствима, већ како је постао то што јесте. У првој књизи пратимо његов развојни пут и необичну пословну филозофију која је, противно правилима, углавном успевала – у његовом случају. Често је у послове улазио само из ината и са вишком адреналина – да конкуренцији покаже да ће их стићи и престићи. Многи мисле да је овај плавокоси деда шашав и ексцентричан, али када прочитате књиге схватићете да он врло добро налази баланс између ризика у послу и мира у приватном животу.
У другој књизи са читаоцима дели мало познате детаље својих успеха и неуспеха и томе шта заиста мисли о свом животу, каријери и сталној жељи да руши препреке и помера границе. Описује и својих седамдесет и пет блиских сусрета са смрћу, који су били резултат његове љубави према екстремним спортовима. Ако за неке људе може да се каже „само небо им је граница“, за Бренсона ни то не важи. Ричардова авио-компанија је једна од најцењенијих у свету и сви се питају хоће ли успети да оствари и свој лични свемирски програм?
Ричард је рано почео да ради. Иако су му родитељи увек говорили да припадају вишој средњој класи, породица никада није имала много новца. Његова мајка Ив била је дизајнерка и кројачица и увек се трудила да нађе додатни посао, нешто што би шила или производила у њиховој гаражи. Родитељи су децу учили да буду самостални од малена, иако су им давали све што треба за срећно детињство. По мерилима приватне школе коју је похађао, Ричард је био спор и лењ.У ствари, патио је од дислексије и са осам година још није могао да чита, а био је безнадежан и на часовима математике и других природних наука. Што се школе тиче, највише се истицао у спорту. Када је одлучио да напусти школовање, директор му је рекао: „Ти ћеш или завршити у затвору или постати милионер“!
Школу је напустио са 16 година да би покренуо часопис под називом „Студент“ и наменио га својим вршњацима. Већ тада је постао и новинар: радио је интервјуе са Џоном Леноном и Миком Џегером, поред осталих, и објављивао их у „Студенту“. Признаје да му није био важан новац, већ авантура и разонода. Часопис није зарађивао никакав новац, али је опстајао уз помоћ донација од породице и пријатеља.
Мамина донација
Његово друштво је у то време волело музику и Ричардова замисао је била да пронађе начин како да јефтиније набаве плоче. Дошао је на идеју о претплати, посебно на ону музику која није стајала у првим редовима великих продавница у центру града – ону која није била пред очима и лако доступна. Посао је двадесетогодишњем предузимачу одлично кренуо, али са изненадним штрајком у пошти Бренсон је схватио колико је економија повезана и како лако његови снови могу да се распрше због снова неких других. Почео је да тражи локацију за сопствену продавницу плоча.
Почетни капитал обезбедила му је мајка, сасвим случајно. Она је једног дана нашла огрлицу на улици и однела је у најближу полицијску станицу. Када се после три месеца власник није јавио, полиција је Ричардову мајку позвала и рекла да дође по огрлицу, јер сада је и по закону њена.
– Мајка је отишла у Лондон, продала огрлицу и дала ми новац који је добила за њу – пише Ричард. – Без тих сто фунти никада не бих могао да почнем посао са „Вирџином“.
Убрзо је отворио ланац музичких продавница „Вирџин“ широм Велике Британије. То су уједно била и омиљена места за излазак и дружење младих. Бренсон и даље није био велики играч: није имао канцеларије, већ је послове водио из подрума, црквених крипти, са монтажних кућа на води и уз помоћ својих вршњака који су волели музику. Тек некима од њих могао је нешто и да плати, највише двадесет фунти недељно. Ричард се никада није придржавао неписаног правила да посао не треба радити са пријатељима: током првих петнаест година посла у музици радио је готово искључиво са другарима са којима је одрастао. И није им ишло лоше, упркос неким промашајима.
У атмосфери слободне љубави и обиља наркотика, неко је, ипак, морао да устаје рано изјутра и води рачуна о плаћању наруџбина и плата. Бренсон је изгледао као босоноги хипик дуге косе, попут његових пријатеља, али за разлику од њих та фасада је крила душу бизнисмена који је желео да успе.
Сукоб са законом
Ипак, иако се број његових продавница увећавао, Ричард је, заправо, на њима губио новац. Дошао је на идеју како да реши проблем, а остварење те идеје умало није испунило пророчанство директора школе о будућности иза решетака плавокосог дечака. Почео је од произвођача музике да купује плоче на велико, по фабричкој цени, како би их наводно продавао у Белгији. У Белгији купаца није ни имао, већ је те плоче слао бродом преко Ламанша и одмах их враћао натраг и продавао у својим продавницама по Великој Британији, по вишеструко већим ценама.
После три такве туре, царина и полиција су открили шему. Да би избегао затвор, Ричард је морао да плати казну која је била три пута већа од износа свих пореза и царина које је требало да плати легално. Некако је сакупио новац, али због стреса који је тада доживео, обећао је себи да више никада у животу неће да уради било шта противно закону. Имао је 21 годину и преко ноћи је сазрео у озбиљног пословног човека.
Тада је пожелео да заокружи бизнис – да оснује музичку кућу и има групе и певаче чије ће снимати плоче и продавати их у својим продавницама. Купио је једну стару кућу ван Лондона и претворио је у музички студио. Прва особа са којом је потписао уговор била је веома необичан избор, нарочито за почетника. Млади, непознати музичар Мајк Олдфилд неколико месеци је снимао албум који неће имати гласове већ само музику са масовним коришћењем звона и других необичних инструмената. Албум „Цеваста звона“ је постигао невероватан успех и био једна од најпродаванијих у Великој Британији током целе те деценије! Знак „Вирџин“ одједном су сви желели да имају на својим песмама: „Секс Пистолс“, „Хјумен Лиг“, Фил Колинс, „Калчер Клаб“…
Већ разведен од прве супруге, са којом није имао децу, Ричард је знао да му треба сигурност ван посла – породица и дом. Крајем осамдесетих вечао се са Џоан Темплман, коју је освојио тако што је одвео на викенд у тропски рај, на острво Некер, у Карипском архипелагу. Позвао је тамошњу агенцију за некретнине, претварао се да жели да купи једно мање острво и они су му послали две авионске карте, обезбедили смештај и хеликоптер за разгледање архипелага. Одвео је Џоан тамо и тако је почела њихова романса.
Штета од галебова
Тада још нису знали да ће им једног дана острво Некер заиста бити дом. У време док је био моћник у поп музици, Бренсон није размишљао од другачијим пословима. Ипак, када је добио понуду да покрене авионску линију до Америке, којом би срушио монопол државног „Бритиш Ервејза“, није могао да одоли изазову. Упркос одвраћањима саветника, позвао је „Боинг“ и тражио да изнајми један њихов авион (747) на годину дана, тек да проба. „Вирџин Атлантик“ је постао стварност, али је могло да се деси да тај једини авион нове компаније никада не полети. Пре првог лета, јато галебова је улетело у један од мотора који није био заштићен и уништио га. Штета је износила више од пола милиона фунти. Бренсон је био на ивици банкрота. Позајмио је кеш од сопствене музичке делатности да би преживео овај пех.
Током осамдесетих „Вирџин Атлантик“ био је мајушна компанија са неколико летелица, коју је подметањима саботирао „Бритиш Ервејз“, што је доказано и на суду. Због све већих издатака, Бренсонови повериоци су му дали ултиматум да изабере – или музика или авиони ?
Опет на изненађење свих, од породице и пријатеља до партнера у бизнису, Бренсон се одрекао послова са музиком које је развијао претходне две деценије. Тешка одлука, посебно пошто је управо био потписао уговор са саставом „Ролингстоунси“. Тада је изгубио своју „невиност“, како назив књиге сугерише. Изгубио је своју прву „Вирџин“ компанију. Али, није много жалио – добио је доста новца који је могао да уложи у бројне друге послове које је желео да покрене и није због тога морао да љуби руке банкарима.
– Многи знају све о мојим пословима, али не и како сам био запослени тата двоје деце – каже Бренсон. – Када су ми ћерка Холи и син Сем били мали, радио сам од куће да бих био уз њих док одрастају. Између телефонских позива, касније размене електронских порука, возио сам их до школе, био присутан на спортским такмичењима у којима су учествовали и увек био уз њих када им је то требало. Професија „отац при руци“ ме је много чему научила, а свакако ме је учинила бољим и у свом послу. Њихова радозналост и неустрашивост су и мене гурали да изађем из рутине, зоне комфора и статус квоа, да не уживам у старој слави. Данас нисам отац, већ деда који и даље ради од куће, па и даље учи. Највише волим да гледам унуке док уче да ходају, како се муче и падају, али увек изнова покушавају, а упркос неуспесима њихов понос није уздрман, као ни жеља да постигну оно што су наумили. Имати будућност наредне генерације у својим рукама је велики мотив да се мењаш, ствараш и завршаваш послове.
Најбољи је рад од куће
Бренсон се залаже да сви људи добију прилику да раде од куће, уколико то желе или је могуће: „Неке од најбољих пословних идеја мојих компанија зачете су на острву Некер или у кућама запослених. Људи боље раде када им дате слободу да сами одлучују како ће да раде. Запосленима у нашој лондонској централи дајемо потпуну слободу да раде где желе, у својој кухињи или канцеларији. Није тајна да срећни и здрави радници имају мотив, а мотивисани радници не само да завршавају послове, већ и предлажу нове, мењају старе, померају границе очекиваног и могућег. Увек сам се трудио да будем добар шеф, да извучем из људи најбоље што имају у себи тако што их слушам, што им верујем, што их поштујем и дајем им слободу. Ја никада све ово не бих постигао да нисам целог живота радио од куће, никада из канцеларије. Нити хоћу“.
У Великој Британији грађани се сада возе Бренсоновим авионима, Бренсоновим возовима и не могу без Бренсонових услуга у области комуникација: његова „Вирџин Медија“ је прва у тој земљи понудила купцима комплет од четири услуге – телевизију, интернет, мобилни и фиксни телефон. Добро му иде и у Аустралији са неколико компанија.
Истовремено, не преза ни од мале дозе екстраваганције како би забавио људе, било да у костиму џиновског лептира трчи Лондонски маратон, било да у водама Мексичког залива плива са кит-ајкулама како би скренуо пажњу на потребу заштите океана.
Данас, Бренсон пише да без обзира што неки тврде супротно, у ствари, не постоји никакав рецепт за успех који може свако да примени у било којој врсти посла. Ипак, он каже да постоје неке ствари што се тиче стила пословања, а којих се он придржавао: поставити себи велике циљеве са урачунатим ризиком („храбри можда не живе дуго, али опрезни не живе уопште“), бити под мањим стресом него конкуренција, доказати другима да греше, учити из сопствених грешака и веровати да је све могуће.
– Звучи као клише, али бити богат не значи обавезно и бити срећан – каже Бренсон. – Срећа је у људима којима си окружен и начину на који живиш свој живот. Оно што ми највише значи у животу – породица, њено здравље и срећа – то се не може купити новцем.
Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ