Авантуристички дух, љубав према природи, жеља за оснаживањем породичног језгра, али и мотив да своју идеју пренесу другима, покренули су породицу Сандић да се отисне на једно сасвим несвакидашње путовање. А нама ће, у овом хладном зимском периоду пријати да се, кроз њихове приче и слике подсетимо топлијих дана, и можда и сами испланирамо неку сличну туру на четири точка
Сандићи су петочлана породица, коју предводе Драган и Биљана, а у стопу их прате три ћерке Теодора (10), Софија (8) и Искра (4). Као велики заљубљеници у традицију, али и природу, Драган и Биљана су исте вредности пренели и на своју децу, која одрастују у здравом, (не)типичном амбијенту за већину њихових вршњака. Ова складна, петочлана дружина ужива у физичкој активности, камповању, вожњи бицикала, времену проведеном на свежем ваздуху, као и квалитетном дружењу, које се памти целог живота. Све то их је и навело да се заједнички упусте у авантуру, која је подразумевала путовање од Србије до Швајцарске, дуго 1300 километара. То можда и не би било толико необично да на то путовање нису кренули бициклима.
„На ову идеју смо дошли након позива наших пријатаља који живе у Швајцарској. На прву лопту, идеја је и нама деловала лудо, али се убрзо све искристалисало. Знали смо у шта се упуштамо. Супруг и ја смо дугогодишњи извиђачи, природа је наш начин живота, у који су активно укључене и наше ћерке, такорећи од рођења. Сложили смо се да ће ово путовање бити школа живота за све нас, а веровали смо и да ће наша деца видети да свет и није тако страшно место, како покушавају да нас убеде са свих страна.“ – започиње своју причу Биљана.
Ипак, овакво, вишенедељно путовање је захтевало озбиљну припрему, како физичку, тако и менталну. Организација је подразумевала сервисирања бицикала, куповину бисага и квалитетне пратеће опреме, поручивање соларних плоча које би обезбедиле напајање технике, али и јутарње тренинге, како би се кондиција довела до задовољавајућег нивоа. План пута је такође педантно направљен, предвиђено је да се дневно прелази 50 километара, а да паузе не буду само зарад одмора, већ и због обилазака неких атрактивних локација, које их на овом дугом путовању чекају. Али, како то обично бива у пракси, одступања и непредвиђене околности су увек ту да мало поремете зацртане планове…
„На пут смо кренули из Ковачице, а крајње одредиште је био град Магадин у Швајцарској. Већ првог дана, услед оптерећења, имали смо пех са точком на приколици, а потом и са мењачем на бицикли старије ћерке. Тако смо из дотадашње зоне комфора, ушли у зону изазова и зону учења. Али, ни ови, па ни други проблеми који су се дешавали током пута, нису нас поколебали. Решавали смо их у ходу, неке брже, а неке спорије. Наш примарни циљ је био да уживамо у путовању, а не само да тежимо доласку на циљ. Зато смо врло брзо одустали од строго зацртаног плана и пустили смо да нас пут води…“ – наставља причу Драган.
Управо жеља да уживају у сваком сегменту овог дугог и непредвидљивог путовања, помогла је Сандићима да одрже позитиван дух и истрајност. Ништа мање значајни, нису били ни лепи предели кроз које су пролазили, али и дивни људи на које су наилазали, и који су им несебично пружали помоћ и отварали врата свог дома.
„Сваки дан на путу до Швајцарске је прича за себе. Ипак, иако смо флексибилни, извесна дисциплина је морала да постоји. Будили смо се у 06х ујутру, паковали се, доручковали и настављали пут. Након три-четири сата вожње, уследило би исто толико одмарања, а затим опет вожња све до 18-19х увече, када се осматрало ново место на коме ћемо поново подићи шатор, вечерати и преноћити. Неко под шатором, а неко под ведрим небом. Храну смо сами спремали, успут брали или куповали, а понекад се дешавало и да свратимо негде на роштиљ. Воду за пиће и туширање смо сипали у балоне у оближњим кућама, где смо сусретали дивне људе који су били спремни да нас угосте као да нас знају цео живот…“ – присећају се своје авантуре Сандићи.
Бројна позитивна искуства, сада већ и лепе успомене, Сандићи носе са овог путовања, иако оно није било лако. Дешавало се да неког од њих мучи главобоља, да се одређеног дана не осећа најбоље или да нема довољно кондиције. Али уз добру вољу, колективни дух и подршку, све се то превазилазило и у доброј енергији настављало ка циљу.
„На оваквим путовањима има изазова и неизвесности, али и учења. Пуно научите о себи и својим могућностима, такође и о другим људима, као и о међусобним односима које негујемо. Боље упознајемо природу и свет који нас окружује, а учимо и да решавамо проблеме, када смо на непознатом терену и када нема никог да нам помогне. Упркос уверењу да ће све бити у реду, мало сам бринула да ли ће ћерке моћи физички да издрже ово путовање, као и да ли ћу ја моћи да се купам хладном водом из импровизованог туша, а онда видите да све то може и да сваким новим кораком све више растемо и померамо сопствене границе“. – објашњава Биљана.
Пролазећи кроз више земаља, Сандићи су на одредиште стигли након 34 дана. На бициклима, баш онако како су и планирали на почетку. Можда мало уморни, али здрави, расположени и задовољни јер су остварили своју „луду“ идеју. У Швајцарској су остали неко време код пријатеља, а онда се вратили у Србију – аутобусом. Како сами кажу, повратак бициклима би био већ превише. Сигурни су да их је ово путовање променило, али на боље. И сигурни су да ће бити још сличних авантура. Волели би када би њихово искуство покренуло и друге људе на сличне подухвате…
„Знамо да већ има неколико породица које је наша прича мотивисала. Јављају нам се људи који би волели да пробају исто или да нам се придруже на некој од наших наредних авантура. Путовања су дивна ствар и не морају бити скупа. Поента је у истраживању себе и предела кроз које пролазите, у уживању са породицом. Природа је лек за све, а планета је наш дом.“ – мудро и задовољно закључују Сандићи.
Тескт Братислав Михаиловић
Фотографије Драган Сандић / приватна архива