VREMEPLOV „ILUSTROVANE“
Orden za specijalno vaspitanje

Prve reči koje ljudsko biće nauči da izgovara su – mama i tata. Naravno, mama i tata su zbog toga, po pravilu, presrećni jer im je, eto, njihovo ljubimče uzvratilo ljubav, naučilo da ih prepoznaje i da im se obraća.

Kod neke dece, na žalost, taj početak nikako da počne. Sačekaju roditelji prvu godinu, sačekaju i drugu. A onda, obično, prestanu da se hvale svojom prinovom, postanu manji od makova zrna, a neki potmuli strah ne napušta ih ni danju ni noću.

Kad ipak, sami ili uz nečiju pomoć, otkriju da im je dete gluvo, onda počinju drame koje niko ne želi da doživi. Od 170 đaka zemunske Osnovne škole za decu oštećenog sluha i govora „Radoje Popović“ svaki je priča za sebe, ali ih ne pominjemo zato što hoćemo da nekog rastužimo. Povod je sasvim veseo: škola je za tridesetogodišnjicu rada na osposobljavanju gluve dece dobila od predsednika Tita Orden rada sa zlatnim vencem.

Taj orden je u kolektivu nastavnika, vaspitača, negovateljica i ostalih radnika škole i internata primljen s ponosom, a među njihovim pitomcima s velkom radošću i još većom znatiželjom. Nošen je od odeljenja do odeljenja kroz svih osam razreda, zagledan, pipkan, milovan dečjim ručicama. „Naša škola dobila Orden zlatni venac. Drug Tito nas nagradio jer smo mi dobri đaci“ napisala je mala Anica Ranković, najbolja učenica, u svom pismenom sastavu koji su i drugi đaci radili.

Šta je orden, oni sad to znaju. Naročito oni u starijim razredima. Đaci-prvaci i sasvim mala dečica u predškolskom odeljenju imaju zasad jednostavnije gradivo. U jednoj učionici ispunjenoj učilima, slikama i igračkama, zatekli smo ih pored zida na kojem su bile fotografije njihovih roditelja. Gledajući čas u njih, čas u usta svoje nastavnice, složno su sricali:

– Ma-a-ma… Ta-ta…

Najmlađi među njima imali su nešto više od tri godine. I tek sada, ovde, učili su da izgovore reči što ih inače deca guču još u kolevci. Od mame do ordena veoma je dug i mukotrpan put. Pogotovo kad gluva deca nemaju mamu, ili, što je još gore, kad mama i tata ne mare više za njih i ne dolaze da ih vide, pomiluju, poljube.

– Uza sav naš trud, uspeh je teško postići ako nam roditelji ne pomažu, ako ne sarađuju s nama i sa svojom decom – rekla je Ivanka Vujović, upravitelj škole. – Čim roditelji primete da im je dete gluvo ili samo nagluvo, treba da se obrate nama ili nekoj od sličnih škola u zemlji. Naši stručnjaci daće im korisne savete kako da postupaju s decom i kako da ih pripreme za dolazak u našu školu…

 

Pisao Branko Đurica

Snimio Milisav Čekić

(objavljeno 6.12.1977)

 

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju