Математика је „шпанско село“ за многе, зид који никако не могу да прескоче. А да су се мало заинтересовали, ко зна, можда би прошли као Џери и Марџ Селби из америчке савезне државе Мичигeн.
Џери (83) и његова супруга Марџ (84) одавно су у пензији. Селби је одувек волео математику и загонетке. У школи, дечакови таленти дуго нису примећивани, чак су наставници сматрали и да заостаје због дислексије која му је отежавала читање и писање. Међутим, када је Џери напунио четрнаест, тестови из математике су показали да је у стању да решава задатке које добијају бруцоши математичких факултета. Од тада је све ишло „као по лоју“. Дипломирао је математику, оженио се лепом Марџ, другарицом из школске клупе, и почео да ради као стручњак за материјале у фабрици за производе од житарица. Његов главни задатак је био да продужи рок трајања пахуљица и осмисли паковање у коме ће оне остати суве и хрскаве што дуже.
Џери је свакодневно упоређивао пахуљице његове фирме и главног јој конкурента. Посао није био нарочито занимљив, па се једног дана заинтересовао за низ бројева које су конкуренти одштампли на дну кесице свог производа. Шифра није била ознака за време и место производње, па је Џери почео да истражује шта бројеви значе. Провео је неколико дана у продавници упоређујући паковања и на крају схватио како шифра функционише – преко ње производ је могао да се прати малтене до класа од кога је све почело.
Менаџери нису били фасцинирани Џеријевим открићем, ипак је реч о обичној фабрици пахуљица. Џери се због тога није разочарао. Напротив, био је поносан што је открио малу тајну конкуренције.
Потом је променио много позиција у фабрици, од хемичара до дизајнера амбалаже, од програмера до надзорника смене. И све време је учио, ишао на вечерње курсеве, у библиотеку. Када би га нешто заинтересовало, потпуно би се томе посветио. У периоду када га је опседала микологија, Џери и његово шесторо деце су тражили смрчце у оближњим шумама, а када се „запалио“ за геологију, цела породица је сатима пешачила у потрази за фосилима.
Када је најстарији син Даг кренуо у средњу школу, отац га је замолио да му помогне око реализације једне идеје: да од банака откупе новчиће по номиналној вредности, а онда да провере да ли се међу њима, грешком, налази и неки нумизматички редак примерак. Пет сати су загледали новчиће од пет центи и на крају зарадили шест хиљада долара.
– Ако се тата изненада заинтересовао за теорију струна и црне рупе, нисмо имали времена ни да трепнемо, а дневна соба је била затрпана књигама Стивена Хокинга – каже Даг.
Пише Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању